„Milenijalac” u trci za premijera Italije

Grilo se stoga povlači sa čela svoje kolone i dovodi umerenjaka. Menja i partijski program svestan da za pobedu na izborima 4. marta mora promeniti strategiju i pokazati da su iz populističkih temelja stasali u ozbiljnu silu koja može da predvodi zemlju. Svega mesec i po dana pred izbore odustaje od ideje o izvlačenju Italije iz evrozone, kao i zaveštanja da nipošto neće ulaziti u saveze. Osim koalicije, jer je izvesno da niko neće osvojiti neophodnih 40 odsto, za pobedu su im potrebni mladi, još uvek neopredeljeni glasači i oni uplašeni radikalnim tonovima pokreta. Grilo je uspeo da privuče protivnike evra i demokrata, a za pružanje preko levog i desnog spektra potrebno mu je sveže mlado i izbrijano lice.

Jasno, saga o mladom Italijanu koji hrli ka glavnim polugama moći nije ništa novo na evropskom političkom nebu. Njegov austrijski vršnjak Sebastijan Kurc je najmlađi šef vlade na svetu. Emanuel Makron je najmlađi francuski predsednik u istoriji.

Ali, planetarna senzacija postaće Majo ako postane šef treće ekonomije u evrozoni. Makron ima 40 godina i nakratko je bio ministar ekonomije, a prethodno je kaljen u bankarskom sektoru. Prvi ozbiljniji posao mladog Italijana mogao bi biti da sedi za stolom uz Angelu Merkel i Emanuela Makrona.

Dobro, ne baš prvi ozbiljniji. Prvi ozbiljan. Prvi ozbiljniji posao imao je u dvadeset šestoj godini, kada je onlajn glasanjem postao potpredsednik donjeg doma parlamenta i ujedno najmlađa osoba u tamošnjoj istoriji na tom položaju.

Pre toga je napustio studije inženjerstva i prava i postao aktivista i bloger. Odrastao je u okruženju oskrnavljenom korupcijom u Napulju. Naslovi u svetskoj štampi opisuju ga kao „bivšeg konobara”.

„Vašington post” zapaža da je na svetskim političkim skupovima neretko jedini „milenijalac” među posleratnom generacijom „bebi-bumera”.

Celokupna politička klasa postaje sve mlađa. Smena generacija je neminovnost. Kao i način dolaska na rukovodeće pozicije. Majo je, opet onlajn glasanjem, nasledio partijski vrh. Ovaj njihov neortodoksni sistem biranja lidera pojedini mediji nazivaju „dokazom večne nezrelosti, nekompetentnosti i neiskustva pokreta koji postaje sve veći, ali koji ne odrasta”.

Ipak, Luiđi di Majo i „Zvezdice” postali su ozbiljan izazov svima koji su decenijama prethodili njihovom dolasku na političku scenu. Izazove ima i Majo dok dokazuje da je nešto više od partijske lutke, portparola nad kojim Grilo vuče konce. Zato propoveda pažljivo umerenu političku viziju. Iako ima primedbe na račun EU, ne odbacuje je onako kako su radili francuski Nacionalni pokret evroskeptične Marin le Pen, bregzitovci ili pak Bepe Grilo.

„Mi nemamo nameru da izolujemo Italiju”, citira ga ANSA dok iznosi nove ideje koje sada uključuju očuvanje evra. Ton u ovom polju pred izbore spustila je i Marin le Pen, ali Majo ide dalje, pa u osetljivom pitanju migrantske krize sledi Makrona u pozivu da se više uradi kako bi se stabilizovala politička situacija u Libiji.

Italijanski novinar Bepe Servenđini, kaže da je pokret sazidao kuću koja ima desničarsku fasadu, a koja se pod anarhičnim krovom pruža preko levičarskog podruma. Na taj način planiraju da osujete centralnu desnicu i levicu. Kritičari kažu i da su u ruskoj milosti, ali Majo kaže da nije Grilo posećivao Putina svakog meseca.

Aludirao je na bliske veze Silvija Berluskonija sa ruskim predsednikom.

Upravo je Berluskoni (81), koji po godinama može biti tata britanskoj premijerki Terezi Mej i deda Emanuelu Makronu, glavna prepreka tridesetjednogodišnjem Maju.