Snažan kolorit Ko­njo­viće­vog uni­ver­zuma

Film ba­šti­ni i nje­go­ve bo­rav­ke u gra­do­vi­ma ko­ji su za nje­ga bi­li ključ­ni: Prag, Pa­riz i, ne­za­o­bi­la­zno, Som­bor. Pre ne­go što se pr­vi put oti­snuo u ino­stran­stvo osta­lo je za­be­le­že­no da je 1914, još kao gim­na­zi­ja­lac u rod­nom gra­du iz­lo­žio pe­de­se­tak svo­jih ra­do­va sli­ka­nih po pri­ro­di, da bi 1919. upi­sao Aka­de­mi­ju li­kov­nih umet­no­sti u Pra­gu, u kla­si Vla­ha Bu­kov­ca. Ka­ko Ja­sna Jo­va­nov pod­se­ća u jed­nom od tek­sto­va nje­mu po­sve­će­nih, pra­ška epi­zo­da ini­ci­ra­la je nje­go­vu tran­sfor­ma­ci­ju od stu­den­ta do sna­žne umet­nič­ke lič­no­sti – ta­mo gde je upo­znao svo­ju ži­vot­nu sa­put­ni­cu Emu, upo­znao se i sa ku­bi­zmom i eks­pre­si­o­ni­zmom, a na stu­di­ra­nje Le­o­nar­da upu­tio ga je če­ški sli­kar Jan Zr­za­vi.

O to­me ko­li­ko je Prag za nje­ga bio bi­tan go­vo­ri još ne­što: ka­da je 1973. u tom gra­du odr­ža­na re­tro­spek­ti­va nje­go­vih ra­do­va, spre­čen da pri­su­stvu­je zbog bo­le­sti su­pru­ge, Ko­njo­vić je po­slao pi­smo pu­no emo­ci­ja, u ko­jem se po­seb­no osvr­nuo na sve sa ko­ji­ma se ta­mo spri­ja­te­ljio. 

Pre­ko Be­ča do­la­zi do Pa­ri­za, gde osta­je do 1932. „To­kom osam pa­ri­skih go­di­na Ko­njo­vić je, pre­va­liv­ši put od kla­si­ci­zma do eks­pre­si­o­ni­zma, usta­no­vio sop­stve­ni pik­tu­ral­ni si­stem, iz­gra­dio jed­nu ube­dlji­vu struk­tu­ru sli­ke ko­ja je od­go­va­ra­la nje­go­vom sli­kar­skom sen­zi­bi­li­te­tu: cr­tež je ge­stu­a­lan, kon­tur­no vi­dljiv i arma­tur­no funk­ci­o­na­lan: ko­lo­rit je us­po­sta­vljen kao har­mo­nij­ski sklop či­stih bo­je­nih vred­no­sti ’sa zna­lač­kim ve­zi­va­njem to­no­va’…”, pi­še Sa­va Ste­pa­nov o plo­do­vi­ma umet­ni­ko­vog bo­rav­ka u fran­cu­skoj pre­sto­ni­ci, gde po­sti­že i za­pa­že­ne uspe­he sa­mo­stal­nim iz­lo­žba­ma i uče­šćem na sa­lo­ni­ma. Tu na­sta­ju de­la ko­ja će bi­ti ozna­če­na „pla­vom fa­zom”, pr­vom zre­lom stva­ra­lač­kom fi­zi­o­no­mi­jom. 

Po po­vrat­ku u Som­bor po­sve­tio se sli­ka­nju rod­nog kra­ja, pej­za­ža, lju­di i am­bi­je­na­ta, le­ti sli­ka u Dal­ma­ci­ji, ova de­la ob­u­hva­ta umet­ni­ko­va „cr­ve­na fa­za”. Za vre­me ra­ta, 1941, na­la­zi se u za­ro­blje­ni­štvu u lo­go­ru u Osna­bri­ku, a 1943. na­sta­ju Ko­njo­vi­će­vi pa­ste­li, kao i ulja sti­ša­nog ko­lo­ri­ta, ko­ji či­ne umet­ni­ko­vu „si­vu fa­zu”. Jed­na go­di­na po­seb­no je za­ni­mlji­va – to je 1953. 

Pre­o­kret u Ko­njo­vi­će­vom sli­kar­stvu ko­ji je ta­da na­stu­pio u ve­zi je sa nje­go­vim od­no­som pre­ma pred­me­tu. On po­sta­je slo­bod­ni­ji, na de­li­ma „ko­lo­ri­stič­ke fa­ze” do­mi­ni­ra či­sta, in­ten­ziv­na bo­ja, umet­nik se za­u­sta­vlja na pra­gu ap­strak­ci­je. No­va sli­kar­ska ori­jen­ta­ci­ja kul­mi­ni­ra i tra­je na ra­do­vi­ma „aso­ci­ja­tiv­ne fa­ze”, da bi 1985. po­čeo sa pr­vim va­ri­ja­ci­ja­ma na te­mu vi­zan­tij­ske umet­no­sti, pa će do kra­ja 1990. go­di­ne na­sta­ti tri­de­se­tak de­la no­ve „vi­zan­tij­ske fa­ze”, sa ko­ji­ma se i za­vr­ša­va Ko­njo­vi­ćev pre­bo­ga­ti opus. A reč je o za­i­sta im­po­zant­nom br­o­ju de­la: oko 6.000 ra­do­va – ulja, pa­ste­la, tem­pe­ra, akva­re­la, cr­te­ža, ta­pi­se­ri­ja, po­zo­ri­šnih sce­no­gra­fi­ja, ski­ca za ko­stim, vi­tra­ža, mo­za­i­ka, gra­fi­ka. 

U mo­no­gra­fi­ji „Flat Ho­ri­zon: The Li­fe and Art of Mi­lan Ko­njo­vic” Irma Lang pri­me­ću­je da su i Ko­njo­vi­će­ve iz­lo­žbe br­oj­ne (300 sa­mo­stal­nih i 700 grup­nih), da su pra­vi do­ži­vljaj za oči i du­šu i da su bi­le ozbilj­na in­spi­ra­ci­ja ne sa­mo za na­še kri­ti­ča­re, već i za pi­sce, iz če­ga su na­sta­li do da­nas sa­ču­va­ni frag­men­ti mi­sli, ko­ji kon­tek­stu­a­li­zu­ju rad ovog umet­ni­ka iz raz­li­či­tih per­spek­ti­va. Isi­do­ra Se­ku­lić u nje­go­vim sli­ka­ma vi­de­la je „du­hov­ni ka­rak­ter Voj­vo­di­ne”, Dra­ško Re­đep u de­li­ma pre­po­znao je „stra­ho­vit no­vi uni­ver­zum”, Mi­ro­slav Jo­sić Vi­šnjić pi­še o ce­lom ve­ku ko­ji na­zi­va umet­ni­ko­vim ime­nom, dok ga De­jan Me­da­ko­vić sma­tra „Bo­ži­jim mi­lje­ni­kom”.