Niko nema koristi od ukrajinskog rata

Cilj po­bu­nje­ni­ka u Do­njec­koj i Lu­gan­skoj re­pu­bli­ci, ka­ko na­vo­de, ni­je ot­ce­plje­nje od ma­tič­ne dr­ža­ve. Ta­mo, zva­nič­no, tra­že sa­mo – auto­no­mi­ju. Na­rav­no, u ukra­jin­skim okvi­ri­ma, a ko­li­ka i ka­kva bi ta auto­no­mi­ja bi­la za­vi­si­lo bi od ve­šti­ne pre­go­va­ra­ča. Ru­si­ja je tu da „po­mog­ne” i jed­noj i dru­goj stra­ni. 

Pa ako tre­ba i – oruž­jem.

Krim je ne­što dru­ga­či­ja pri­ča. To je od­vaj­ka­da ru­ska te­ri­to­ri­ja, vo­ljom so­vjet­skog li­de­ra Ni­ki­te Hru­ščo­va pre­da­ta 1954. na upra­vlja­nje Ki­je­vu. Sa­da je vra­će­na ma­ti­ci i even­tu­al­ni rat za ovo cr­no­mor­sko po­lu­o­str­vo de­fi­ni­tiv­no bi se pre­tvo­rio u ne­što mno­go krup­no i iza­šao iz­van okvi­ra i Ru­si­je i Ukra­ji­ne. Ne to­li­ko zbog že­lje „pra­ved­nog sve­ta” da po­mog­ne biv­šoj so­ci­ja­li­stič­koj re­pu­bli­ci, ko­li­ko zbog pro­ste či­nje­ni­ce da je ov­de reč o stra­te­ški iz­u­zet­no va­žnoj voj­noj tač­ki u Cr­nom mo­ru.

Pa i po­sle sve­ga osta­je ne­ja­sno na ko­ga bi u slu­ča­ju stvar­nog ra­ta, za­i­sta, mo­gli da ra­ču­na­ju Ukra­jin­ci? Na Evro­plja­ne, kon­kret­ni­je, čla­ni­ce NA­TO-a? Te­ško. Ni­ko na Sta­rom kon­ti­nen­tu ni­je da­nas vo­ljan da se upli­će u voj­ni su­kob ko­ji bi se od­i­gra­vao tu, pred nje­go­vim pra­gom. 

Zna­či, osta­ju Ame­ri­kan­ci. Ipak, ni ame­rič­ko na­o­ru­ža­nje ni­je vi­še to­li­ko su­per­i­or­no u od­no­su na slič­no iz dru­gih ze­ma­lja. 

Na­rav­no, svi po­me­nu­ti su sve­sni da bi ozbilj­ni­je ukra­jin­sko „la­ća­nje pu­ške” sa po­kri­ćem vra­ća­nja spor­nih te­ri­to­ri­ja de­fi­ni­tiv­no iza­zva­lo re­ak­ci­ju Ru­si­je. Do­daj­mo i da bi mo­guć­nost di­rekt­nog su­ko­ba ru­skih i ame­rič­kih voj­ni­ka ko­ji su tre­nut­no na te­re­nu u ulo­zi „in­struk­to­ra” ili slič­nih po­ma­ga­ča, po­sta­la mno­go re­al­ni­ja i si­gur­no bi iza­zva­la pra­vu bu­ru sa one stra­ne Atlan­ti­ka.

Is­pa­da da na­ja­vlje­ni su­kob od­go­va­ra sa­mo vla­sti­ma u Ki­je­vu. Ka­ko ob­ja­šnja­va ugled­ni ru­ski ko­men­ta­tor Dmi­trij Ki­se­ljov, u slu­ča­ju ra­ta za­pad­ni fi­nan­si­je­ri ne bi tra­ži­li vra­ća­nje na­go­mi­la­nih ukra­jin­skih du­go­va, a opo­zi­ci­ja u ze­mlji mo­ra­la bi da se pot­či­ni ne­po­pu­lar­nom pred­sed­ni­ku Pe­tru Po­ro­šen­ku. Pod­se­ti­mo, Evrop­ska uni­ja je od­bi­la da pro­du­ži Ukra­ji­ni kre­dit od 600 mi­li­o­na evra zbog ve­li­kog ste­pe­na ko­rup­ci­je u ze­mlji. Slič­no je po­stu­pio i Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond, ali zbog od­su­stva re­for­mi i u vi­si­ni od 800 mi­li­o­na do­la­ra. Ka­ko pre­no­si šved­ski me­dij „Kon­zor­ci­jum njuz”, dug Ukra­ji­ne MMF-u već je do­sti­gao 14 mi­li­jar­di do­la­ra, oko po­lo­vi­ne bu­dže­ta ze­mlje, i ne­ma šan­se da bu­de sko­ro vra­ćen.

Ali to su zva­nič­ne in­sti­tu­ci­je. Po­red njih po­sto­ji go­mi­la „lo­va­ca u mut­nom”, sprem­nih da žr­tvu­ju tu­đe ži­vo­te za­rad sop­stve­ne fi­nan­sij­ske do­bi­ti. Sa­mo na ta­kve mo­že da ra­ču­na ukra­jin­ski pred­sed­nik. Pro­da­ja oruž­ja od­u­vek je bi­la je­dan od naj­i­spla­ti­vi­jih po­slo­va. Lo­še od­i­gran po­tez ne bi mo­gao pri­u­šti­ti Po­ro­šen­ko. Ka­ko bi iz­be­gao lo­šu sud­bi­nu on bi, jed­no­stav­no, dug pre­ba­cio na svo­je po­da­ni­ke, one ko­ji su u sva­kom ra­tu rad­na sna­ga. One ko­ji bi se po­sle vo­je­va­nja vra­ti­li ku­ća­ma i ko­ji­ma ni po­be­da ni po­raz ne bi do­ne­li ni­šta do­bro.