Utopijski grad u novom milenijumu

ZAHA HADID
„Nisam verovala da ću kao 'teška osoba' ikada doživeti da postanem deo vrha profesionalne hijerarhije”, izjavila je čuvena Zaha Hadid kada je, kao prva žena, osvojila najprestižniju nagradu za arhitekturu – Prickerovu nagradu (2004). Osvajanjem ovog trofeja koji u oblasti arhitekture ima značaj Nobelovog priznanja, Zaha Hadid je srušila tradiciju dugu četvrt veka po kojoj je ova nagrada pripadala samo muškarcima. Rođena Iračanka, britanska državljanka, proslavila se svojim inovativnim arhitektonskim projektima, a veličinu njene kreativnosti imaće priliku da spoznaju i posetioci završne večeri Beogradskog festivala igre, večeras u Sava centru, budući da je Zaha Hadid dizajnirala scenu i kostim baleta „Metapolis 2”, čiji je koreograf Frederik Flaman, direktor Nacionalnog baleta iz Marseja.

Eksperti kažu da Zaha Hadid oblikuje prostor kao živu materiju i slikarsko platno, čije su zakrivljene, porozne fasade izlomljenih linija ostavljale utisak da se kreću i često odvraćale neimare od zidanja. Većina projekata Zahe Hadid nije izvedena, a među najpoznatije realizovane spadaju Vitra vatrogasna stanica u Vajlu na Rajni u Nemačkoj (1993), Rozentalov Centar savremene umetnosti u Sinsinatiju (Ohajo, 1998), Honhajm severni terminal i parking (2001, Strazbur), Skijaška skakaonica na planini Bergisel kod Inzbruka (2002)... Zanimljivo je da u Velikoj Britaniji, zemlji čija je državljanka, do sada nije izveden nijedan objekat koji je Zaha Hadid projektovala. Planirana je gradnja olimpijskog plivačkog centra za predstojeću olimpijadu 2012, za čiji je projekat Zaha Hadid dobila prvu nagradu, a osvanuće i zgrada Arhitektonskog centra u Sadok ulici u Londonu, takođe po njenom projektu.

Zaha Hadid (Bagdad, 1950) diplomirala je matematiku na Univerzitetu u Bejrutu, a onda je otišla u London gde je studirala arhitekturu. Njeni uzori bili su ruski konstruktivisti i suprematisti, a diplomski rad odnosio se na Maljevičevu tektoniku. Nakon diplomiranja radila je sa svojim bivšim profesorom, čuvenim holandskim arhitektom Remom Kolhasom, a sopstveni studio osnovala je 1980. godine u Londonu. Osamdesetih godina prošlog veka držala je predavanja na najprestižnijim svetskim univerzitetima, kao što su Kolumbija, Harvard ili Jejl. U Gugenhajm muzeju u Njujorku priređena joj je 2006. godine retrospektivna izložba.

Poznata po svom radikalnom dekonstruktivističkom dizajnu, Zaha Hadid je jednom izjavila da ju je uvek zanimalo da kombinuje arhitekturu i društveno planiranje kao i da je moguće biti inventivan kako u projektovanju bolnica, tako i u projektovanju kuća.

„Zašto sebe limitirati na samo jedan ugao, kada postoji 360 stepeni mogućih uglova. Trebalo je vremena da svet shvati da ono što ja radim ne pripada domenu nemogućeg, već zaista stvarnog i mogućeg. Pokušavala sam da projektujem zgrade koje će blistati poput izdvojenih komada skupocenog nakita. Sada želim da ih povežem, da čine novu formu pejzaža i da se usklade sa savremenim gradovima i životom ljudi koji u njima žive”, izjavila je Zaha Hadid.

Na pitanje jednog novinara da li postoji nešto čega se boji u budućnosti, odgovorila je da se boji konzervativnih ideja koje se pojavljuju i koje se ne odražavaju na arhitekturu odmah, ali će uticati na društvo koje se sve više i više deli. „Razlike među ljudima postaju sve veće i neko mora da se bori za otvoreno, liberalno društvo”, rekla je Zaha Hadid.

Susret Zahe Hadid sa Frederikom Flamanom 1999. godine rezultirao je njihovom saradnjom na prvom delu tetralogije „Metapolis”, kaleidoskopskoj haj-tek viziji utopijskog grada u novom milenijumu, koja se nastavila i u „Metapolisu 2”.

Zaha Hadid kreirala je tri providna aluminijumska mosta oko kojih plesači ne samo da klize, već plešu i unutar same konstrukcije. Mostovi postaju delovi pejzaža i stvaraju skulpturalne forme koje se šire pozornicom, baš kao što to čine i plesači krećući se po prostoru. Kruti, geometrijski kostimi sastoje se od kombinezona sa jednom nogavicom do suknji napravljenih od jastuka. Oni su kreirani kao ekrani na koje se projektuju scene urbanog života.

„Ideja je bila da se napravi veza između postavke, kostima, pokreta i igrača. Upotrebom tehnologije plavih ekrana, igrači su, pomerajući telo, takođe ubačeni u taj gradski prostor projektovan na ekranima u zadnjem delu bine. Na taj način igrači ne samo da apsorbuju grad nego postaju i akteri na urbanoj sceni. Igra nije samo jedna linearna staza na sceni, već je reč o stalnom preklapanju raznih prostornih celina”, objasnila je Zaha Hadid svoju scenografiju „Metapolisa 2” prilikom prvog izvođenja na festivalu u Marseju 2006. godine.