​Nuklearna sigurnost u zarđalim buradima

– Tamo se nalazi ogromna količina bez ikakvog reda nabacanih buradi i ostalog radioaktivnog materijala. Duže od šest decenija čeka se da jednog dana bude prerađen i prebačen na sigurnu lokaciju – kaže za „Politiku” predsednik nadzornog odbora JP „Nuklearni objekti Srbije” i naučni savetnik dr Ilija Plećaš. Zajedno sa Snežanom Pavlović, Milanom Rajčevićem i Nebojšom Neškovićem, dr Plećaš je autor knjige „Radioaktivni otpad u Srbiji: kako i gde sa njim”.

Pre sedam godina obišao sam zarđale hangare ispred kojih je stajao portir koji je ironično rekao da „zrači” pozitivnom energijom. Otključao mi je kapiju i katanac, a zatim sam prepešačio još tridesetak metara. Stotine buradi, džakova, kesa i kutija, nabacanih bez reda i smisla, enterijer su zabačenih skladišta na koja kao da su svi zaboravili. Ništa se od tada nije promenilo, što mi potvrđuje dr Plećaš.

– Postoji opasnost od krađe, ali ne bilo kakve, već od strane potencijalnih terorista koji bi radioaktivni otpad mogli da iskoriste za opasne namere – kaže on.

U blizini hangara H1 nalazi se hangar H2, koji je u nešto boljem stanju. U njemu su smeštena i burad sa osiromašenih uranijumom, kao i uranijumski meci, doneseni sa četiri lokacije iz južne Srbije. To je municija kojom je NATO iz borbenih aviona A-10 dejstvovao po ciljevima na zemlji.

Ilija Plećaš, koji je u Institutu u Vinči proveo više od 40 godina, postavlja pitanje: zašto se tolika količina radioaktivnog otpada, zajedno sa osiromašenim uranijumom iz doba bombardovanja NATO-a, tako dugo nalazi nadomak prestonice?

Odgovor na ovo pitanje, koje je postavio čak trinaestorici nadležnih ministara, uvek je bio identičan: „Predlog stručnjaka je odličan, ali ne za naš mandat.”

Ali taj otpad mora da se preradi, a Vlada Srbije mora da nađe adekvatnu lokaciju i konačno ga premesti na bezbedno mesto, kakvo imaju sve zemlje sa nuklearnom tehnologijom. Još 2012. godine, tvrdi dr Plećaš, donesen je Zakon o zaštiti od zračenja i nuklearne bezbednosti, gde je taksativno navedeno da 10 godina od donošenja zakona otpad mora biti premešten na trajno i sigurno odlagalište. Zakonski rok, dakle, ističe 2022. godine. A to je, mereno zakonima naučnika koji se bave nuklearnom bezbednošću, takoreći prekosutra.

Pre nekoliko godina u Institutu je izgrađen novi, moderni hangar H3, ali zbog zakonskih procedura i licenci nije počela prerada radioaktivnog otpada i njegovo prebacivanje iz dva neuslovna hangara. U trećem hangaru je, zapravo, trebalo da se nalazi prerađen otpad iz hangara H1, do konačnog odlaska na trajnu lokaciju.

– Niti je otpad prerađen, niti je locirano i izgrađeno trajno odlagalište, kako se radi u svim zemljama sveta. Cilj knjige je da javnost shvati ozbiljnost problema radioaktivnog otpada i ukaže na neispunjavanje zakonske obaveze da se nađe trajno rešenje njegovog bezbednog odlaganja. To je obaveza države Srbije prema sadašnjoj i budućim generacijama njenih stanovnika, na osnovu prihvaćenih međunarodnih obaveza i konvencija, u skladu sa odgovarajućom regulativom Evropske unije. Dok god se ovaj problem ne reši, stanje radijacione i nuklearne sigurnosti i bezbednosti u zemlji biće potencijalno ugroženo – napominje dr Plećaš.

U knjizi se detaljno opisuje trenutno stanje radioaktivnog otpada na lokaciji „Vinča” i izlaže se koncept odlagališta na izabranoj bezbednoj lokaciji, na koju bi se trajno premestio sav postojeći otpad.

Time bi se, naglašava dr Plećaš, stvorili uslovi da se Institut u Vinči i Javno preduzeće NOS transformišu u moderan naučno-poslovni park, koji se bavi osnovnim i primenjenim istraživanjima, inovacijama, proizvodnjom i pružanjem usluga u oblastima prirodnih i tehničkih nauka, nauke sa akceleratorima i radijacione i nuklearne sigurnosti i bezbednosti.

Doktor Plećaš naglašava još jedan cilj knjige: da se ukaže kako se ovaj problem može adekvatno i povoljno rešiti. Posebno je važno da odlaganje radioaktivnog otpada mogu da sprovedu domaći naučnici. Profesor pominje plitko ukopana odlagališta koja se, prema dosadašnjim iskustvima, smatraju najboljim i najsigurnijim načinom odlaganja radioaktivnog otpada.

– Izgrađeno je više od 100 takvih odlagališta širom sveta. Standardna forma koja se primenjuje poznata je kao „betonski monolit”. Naime, metalna burad sa otpadom smeštaju se ili direktno u betonske tranšeje ili u armiranobetonske kontejnere koji se polažu u tranšeje. Nakon popunjavanja raspoloživog prostora, omeđenog zidovima, burad ili kontejneri zalivaju se tranšejskim betonom, čime se dobija monolitna struktura koja se obično prekriva sa nekoliko slojeva prirodnih i veštačkih materijala, kao što su pesak, šljunak ili glina sa iste lokacije – napominje naš sagovornik.

Zanimljivo je da se u Nemačkoj nisko i srednje radioaktivan otpad odlaže u napuštenim rudnicima soli gvožđa. Šveđani, recimo, otpad odlažu u lavirintima granitne stene ispod nivoa mora.

Otpad u „Vinči” je nivoa niske i srednje aktivnosti i potencijalno ugrožava zdravlje i bezbednost Beograđana, ali i šireg prostora zemlje.

U Privrednoj komori Srbije u sredu će se održati zvanična promocija knjige. Profesor Plećaš veruje da će oni koji to treba da čuju prisustvovati prezentaciji i pročitati knjigu. Da li će, posle šest decenija, neko od aktuelnih zvaničnika konačno shvatiti s kakvim se problemom suočava Srbija?

Aleksandar Apostolovski