Tajne srednjovekovnog srpskog vina

Kad je reč o vi­nu, do­da­je, po­če­ci spra­vlja­nja ovog pi­ća kod nas ja­vlja­ju se s raz­vo­jem pi­sme­no­sti i osni­va­njem ma­na­sti­ra.

„Kad je Ste­fan Ne­ma­nja osni­vao Hi­lan­dar, on je u po­ve­lji na­veo da tom ma­na­sti­ru da­ru­je i vi­no­gra­de u Ve­li­koj Ho­či. Po svoj pri­li­ci ti isti vi­no­gra­di i da­lje po­sto­je, jer ta­mo­šnje sta­nov­ni­štvo je­dan od njih na­zi­va vi­no­gra­dom sve­tog kra­lja, a dru­gi vi­no­gra­dom ca­ra Du­ša­na”, ob­ja­šnja­va Po­po­vić.

Na prak­su da­ri­va­nja vi­no­gra­da ma­na­sti­ri­ma uka­zao je i isto­ri­čar Mi­loš Bla­go­je­vić u ka­pi­tal­nom de­lu „Ze­mljo­rad­nja u sred­njo­ve­kov­noj Sr­bi­ji”, na­vo­de­ći da su ih i Ste­fan Pr­vo­ven­ča­ni i kralj Dra­gu­tin po­kla­nja­li Hi­lan­da­ru.

Go­vo­re­ći o Sve­tom Tri­fu­nu, Po­po­vić pod­se­ća da je u sred­njo­ve­kov­noj srp­skoj dr­ža­vi cen­tral­no me­sto pro­sla­ve da­na po­sve­će­nog ovom sve­cu bio grad Ko­tor, u ko­jem se ta­ko­đe pra­vi­lo vi­no, baš kao i u Du­brov­ni­ku, Sto­nu, Pe­lje­šcu... Zbog po­god­ne kli­me, vi­no­va lo­za je uz­ga­ja­na naj­pre u tim pri­mor­skim kra­je­vi­ma, ali i da­na­šnjoj Ma­ke­do­ni­ji i Me­to­hi­ji – jed­nom od cen­tral­nih vi­no­gor­ja još od naj­ra­ni­jih vre­me­na, o če­mu sve­do­či pri­mer Ve­li­ke Ho­če. Od 14. ve­ka, pre­ma isto­rij­skim iz­vo­ri­ma, pro­iz­vod­nja se po­ja­vlju­je i u Vra­nju, Pa­ra­ći­nu, Pro­ku­plju, a zna­me­ni­ta vi­no­gor­ja na­sta­ju i na po­se­di­ma ma­na­sti­ra po­put Ži­če, Ma­na­si­je ili Ra­va­ni­ce.

„Ne­ma do­volj­no po­da­ta­ka o vr­sta­ma, ali zna se da je pra­vlje­no i cr­no i be­lo vi­no, kao i da su ne­ke sor­te bi­le po­seb­no na ce­ni, po­put mal­va­zi­je, iz­vor­no pro­iz­vo­đe­ne na ju­gu Pe­lo­po­ne­za, ko­ju su Ve­ne­ci­jan­ci pre­ne­li duž ce­log Ja­dra­na”, is­ti­če Po­po­vić.

Da od 14. ve­ka do­la­zi do eks­pan­zi­je vi­no­gra­dar­stva, po­tvr­đu­ju i tur­ski def­te­ri iz ko­jih se mo­že sa­zna­ti ko­li­ka je bi­la ras­pro­stra­nje­nost kul­tu­re vi­no­ve lo­ze, ali i po­re­zi na­pla­ći­va­ni od vi­na i ši­re. Iz tih iz­vo­ra, ka­že Po­po­vić, vi­di se da je u Sme­de­re­vu pro­iz­vod­nja vi­na bi­la ve­li­ki iz­vor pri­ho­da.

„Uop­šte, mo­rav­ska Sr­bi­ja, od­no­sno kne­že­vi­na i de­spo­to­vi­na iz pe­ri­o­da kra­ja dru­ge po­lo­vi­ne 14. i pr­ve po­lo­vi­ne 15. ve­ka po­sta­ju de­lo­vi ze­mlje gde se ogrom­ne po­vr­ši­ne pre­tva­ra­ju u vi­no­gra­de. Oda­tle će po do­la­sku Tu­ra­ka ta­mo­šnje sta­nov­ni­štvo pre­la­zi­ti se­ver­no od Sa­ve i Du­na­va, pa će kul­tu­ru vi­na pre­ne­ti i na Fru­šku go­ru”, ob­ja­šnja­va Po­po­vić.

Me­đu glav­nim pro­iz­vo­đa­či­ma u sred­njo­ve­kov­noj srp­skoj dr­ža­vi su bi­li ma­na­sti­ri ko­ji­ma su vi­no i ri­ba bi­li po­treb­ni za ver­ske ob­re­de i is­hra­nu. Za­to su, pre­ma Mi­lo­šu Bla­go­je­vi­ću, vi­no­gra­di če­sto po­mi­nja­ni i u ma­na­stir­skim po­ve­lja­ma. Za vi­no je bi­lo me­sta i u prav­nim do­ku­men­ti­ma, pa se u Za­ko­nu o rud­ni­ci­ma de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća, ko­ji se od­no­si na No­vo Br­do pred­vi­đa na­pla­ći­va­nje da­žbi­ne (psu­nja) za sva­ko vi­no ko­je se iz­ne­se na grad­ski trg, osim onog pro­iz­ve­de­nog u grad­skom me­to­hu. Ovu od­red­bu, Bla­go­je­vić ne tu­ma­či sa­mo fi­skal­nim raz­lo­zi­ma, već i na­me­rom da se lo­kal­ni pro­iz­vo­đa­či za­šti­te od kon­ku­ren­ci­je iz „ino­stran­stva”, to jest van grad­skog me­to­ha. Sred­njo­ve­kov­ni pro­pi­si su, ta­ko­đe, za­bra­nji­va­li me­ša­nje Ba­hu­so­vog na­pit­ka s vo­dom, a po­je­di­ne za­kon­ske od­red­be iz vre­me­na ca­ra Du­ša­na se, pre­ma ne­kim tu­ma­če­nji­ma, mo­gu sma­tra­ti za­čet­kom za­šti­te ge­o­graf­skog po­re­kla ovog pi­ća.

Od isto­rij­skih sve­do­če­nja o uspo­nu vi­no­gra­dar­stva u Sr­bi­ji u 15. ve­ku iz­dva­ja­ju se za­pa­ža­nja Kon­stan­ti­na Fi­lo­zo­fa da su „za­sa­đe­ni mno­gi vi­no­gra­di, nig­de ta­ko bez ve­li­kih tru­do­va, kao u ovoj ze­mlji” ili Ber­tran­do­na de la Bro­ki­je­ra da po do­li­na­ma ta­da­šnje srp­ske dr­ža­ve ima mno­go se­la i do­brih ži­vot­nih na­mir­ni­ca, a na­ro­či­to do­brog vi­na.