Lari postao pravoslavni kauboj

Amerikanac je prvi put upoznao pripadnike srpske zajednice, zapanjivši se dok ih je posmatrao kako izlaze iz crkve, a potom pucaju u vazduh. Kad ih je nešto bolje upoznao, rekao je:

– Samo kod Indijanaca i Srba gladan čovek može da se najede.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka, u lokalnim novinama u kojima je radio, pisalo se o neobičnoj srpskoj proslavi Božića. Potomci tragača za zlatom, nastavljali su tradiciju predaka, koji su tako proslavljali najveći hrišćanski praznik u vreme kada su, naoružani revolverima i puškama, šetali kroz gradić koji se brzo širio kao novi eldorado.

Lari Angijer ih je fotografisao i te fotografije iz lokalnih novina ubrzo su zainteresovale Ameriku. Amerikanca je, zatim, zainteresovalo i nešto drugo. Srpski Božić proslavlja se dve nedelje kasnije od onog u decembru, koji obeležava većina Amerikanaca. To mu je bilo zanimljivo i zato je počeo da razgovara sa ovim ljudima, da ih fotografiše i upoznaje.

Saznao je da je Crkva Svetog Save u Džeksonu, pored koje je toliko puta prolazio, stara više od 100 godina i to ga je privuklo da uđe i upozna za njega novi, nepoznati svet.

Tako je saznao da, osim vatrenog Božića, pravoslavni Srbi imaju i drevne crkve i manastire, oslikane čudesnim ikonama.

Lari je lako sklopio prijateljstvo koje ga je odvelo u postojbinu pucača iz Džeksona. Kada je upoznao Miloja Milinkovića, nije znao ni reč srpskog. Ni Miloje nije briljirao na engleskom jeziku.

Ali, obojica istih godina, istih interesovanja, odrasli u mestima stotinak kilometara udaljenim od velikih gradova, brzo su pronašli način da se sporazumeju. Iako potiču iz različitih kultura, spojila ih je umetnost. Miloje je oslikavao Crkvu Svetog Save u Džeksonu, a Lari je fotografisao. Tako su postali prijatelji.

Miloje je pozvao Larija da fotografiše i druge pravoslavne crkve u Americi, u Libertivilu, Indijani... Ostali su u kontaktu godinama. Jednom prilikom, Miloje ga je pozvao u Srbiju. Lari ga je poslušao i 2009. godine krenuo na putovanje koje mu je promenilo ne samo život, već i veru.

Prvi put je tada izašao iz Amerike. Sa Milojem i njegovim prijateljima obišao je Oplenac, manastire Manasiju, Žiču, Ravanicu, Gradac. Njegov foto-aparat ovekovečio je lica i predele iz Beograda, Smedereva, Vranja, Novog Pazara...

„Škljocnuo” je i nasmejanog devedesetdvogodišnjeg Hamila u Dugoj Poljani, koji čuva svoje stado pored magistralnog puta. Njegov aparat nišanio je prodavnicu mešovite robe u Brnjici gde trgovac za pultom i dalje uslužuje mušterije. Slikao je konjske taljige na ulicama Sjenice.

Između zaleđene zemlje i dalekih oblaka uhvatio je u svoj kadar srednjovekovne manastirske crkve, ozarena lica monaha, dim iz kandila i službu u crkvi, fotografisao tužne starce u napuštenim selima... Svojom iskrenošću i otvorenošću stekao je poverenje ljudi iz crkve i postao naš Amerikanac, nezvanični hroničar života srpskih svetinja u SAD.

Poseban utisak na Larija ostavio je manastir Mileševa. U monografiji objavljenoj povodom osam vekova postojanja ovog manastira našle su se i njegove fotografije, koje su izložene na izložbi pod nazivom „Pravoslavlje u Americi”. Videla ih je i beogradska publika. Lari je upoznao i vladike SPC. Fotografiju sa episkopom Jovanom šumadijskim ima i na svom fejsbuk profilu, dok je zapadnoameričkog vladiku Maksima, sa Milivojem, vozio sa aerodroma.

Pitanje je šta će dogodine, za pravoslavni Božić, učiniti Lari. Hoće li prvo potegnuti revolver ili foto-aparat?