Poremećaji u ishrani

Istoričari medicine nisu saglasni u tome da li su poremećaji u ishrani karakteristika poslednjih stotinak godina ili su postojali oduvek. Profesorka medicinskog fakulteta dr Nađa Vasiljević, supspecijalista ishrane, kaže:

– Savremena nutricionistička nauka, na osnovu brojnih empirijskih dokaza, danas ipak potkrepljuje stanovište da je reč o realnoj učestalosti ove pojave poslednjih sto godina. A ako je to zaista tako, postavlja se pitanje kako objasniti ovu tendenciju. Količina hrane koju ljudi jedu nije jednostavno određena biološkim faktorima već na nju u velikoj meri utiču društveni, kulturološki i psihološki pritisci.

Problem poremećaja u ishrani, kako ga mi danas razumemo, u većini zemalja zapadne Evrope jedva da je postojao do 18. veka. Do tog doba, model ishrane ljudi bio je povezan s nesigurnošću života uopšte, odnosno s nedostatkom i neredovnošću snabdevanja hranom. Strah od debljine bio je nepoznat, a „mršavljenje” je postalo aktuelno tek u 20. veku. Ovde možemo da uočimo korelaciju s društvom obilja u kojem danas živimo. Samokontrola apetita danas pred pojedince jednostavno postavlja mnogo veće zahteve, a porast učestalosti anoreksije i bulimije, koje muče manjinu, čini se da je u vezi s promenama širih društvenih standarda koji važe za većinu.

U poslednjih dvadesetak godina poremećaji u ishrani uzimaju znatan zamah. Kada govorimo o njima, mislimo na anoreksiju, nervozu, bulimiju, kompulzivno prejedanje, a pre nekoliko godina uveden je pseudoznačni pojam ortoreksija (opsesivna okupiranost zdravom ishranom). O ovoj pojavi dr Nađa Vasiljević kaže:

– Ortoreksičarima, za razliku od pacijenata s dijagnozom anoreksije ili bulimije, nije cilj da smršaju. To su ljudi koji jesu zabrinuti za vlastito zdravlje, pa ih je jednostavnije izlečiti. Oni su perfekcionisti skloni samokažnjavanju kojima briga o ishrani predstavlja utehu. Posebnu pažnju zaslužuju slučajevi poremećaja u ishrani koje je vrlo teško dijagnostikovati jer su na samoj ivici zdravog i bolesnog, a za mnoge mlade osobe danas predstavlja način života.

Debljina predstavlja drugu stranu medalje, ali s istim ishodištem. Naime, svako psihičko nezadovoljstvo koje nastojimo da rešimo unosom ili ograničavanjem unosa hrane na kraju za rezultat ima pogubno delovanje na fizičko zdravlje.

– Poremećaji hranjenja su progresivna bolest, nalik na zavisnost, koja može biti smrtonosna, a neke komplikacije koje su rezultat bolesti mogu za duže vreme da ostanu neprimećene – kaže profesorka Vasiljević, ističući da se svakom pacijentu kod lečenja pristupa individualno, uz multidisciplinaran tim stručnjaka, a obavezno je konsultovati lekara koji će preporučiti i sva potrebna ispitivanja.

Ukoliko se ne leče, poremećaji ishrane mogu da imaju katastrofalne posledice i na psihičko i na fizičko zdravlje. Međutim, ako se pomoć potraži na vreme, oni se mogu izlečiti i oporavak može biti potpun.