Vatra im progutala život i nadu

Le­de­ni ve­tar ši­ba i na­no­si sneg na zga­ri­šte ži­vo­ta ove tri fa­mi­li­je. Dok iz dim­nja­ka okol­nih ku­ća vi­ju­ga dim, Sne­ža­na Lon­čar ma­šta o to­pli­ni do­ma. Na me­stu gde je ne­ka­da bio njen, ni zi­do­vi ni­su osta­li. Ži­ve­la je tu sa sta­rim i bo­le­snim ocem i tri­na­e­sto­go­di­šnjom ćer­kom. Upla­ka­na, go­vo­ri nam da je po­žar pro­gu­tao baš sve, osim iko­ne Sve­tog Jo­va­na. Ne mo­že da se na­ču­di ka­ko je dr­ve­na iko­na osta­la neo­šte­će­na u pla­me­nu. Dok sto­ji­mo na le­di­ni nje­nih uspo­me­na, pri­se­ća se kob­ne zo­re i mo­li se sve­cu – za­štit­ni­ku za po­moć.

– Bio je do­ček Srp­ske no­ve go­di­ne, ćer­ka je sre­ćom bi­la kod dru­ga­ri­ce. Oko po­la če­ti­ri uju­tru, pro­bu­dio me je dim ko­ji je do­la­zio iz ta­ti­ne so­be ko­ju sa­mo zid de­li od sta­na kom­ši­je, kod ko­ga je naj­ve­ro­vat­ni­je iz­bio po­žar. Is­tr­ča­li smo na­po­lje, bo­si u pi­ža­ma­ma, pro­bu­di­li Sa­vi­će, ali dok smo se okre­nu­li sve je iz­go­re­lo – pri­ča Sne­ža­na, sa­mo­hra­na maj­ka bez po­sla.

Njen otac, ćer­ka i ona je­dva su kraj sa­sta­vlja­li sa 9.000 di­na­ra so­ci­jal­ne po­mo­ći i ma­le pen­zi­je. Sa­da ži­ve kod Sne­ža­ni­ne se­stre i ze­ta u iz­najm­lje­noj gar­so­nje­ri – njih še­sto­ro u jed­nom so­bič­ku. Do­kle, ne zna, ali du­go ne­će mo­ći. 

– Me­ne kao sa­mo­hra­nu maj­ku sa ma­lo­let­nim de­te­tom Cen­tar za so­ci­jal­ni rad ni­jed­nom ni­je ob­i­šao da vi­di gde smo, ka­ko ži­vi­mo, a zva­la sam i njih i gra­do­na­čel­ni­cu da do­đu. Sa­ma sam bez igde iko­ga. Ob­i­šli smo sve ban­ke u gra­du da ta­ta po­dig­ne kre­dit, ali ne da­ju, ka­žu pen­zi­ja ma­la, a on bo­le­stan – očaj­na je Sne­ža­na.

Ovim po­ro­di­ca­ma Cen­tar za so­ci­jal­ni rad uru­čio je jed­no­krat­nu po­moć od po 10.000 od­no­sno 20.000 di­na­ra, a Cr­ve­ni krst dao im je ne­ko­li­ko će­ba­di i sred­stva za hi­gi­je­nu. Grad im je po­nu­dio sme­štaj u pri­hva­ti­li­štu Do­ma Cr­ve­nog kr­sta u Ma­loj Kr­sni, ali ni­su oti­šli. 

– Ša­lju nas u dom za bes­kuć­ni­ke, da nas se re­še. Ta­mo odeš pri­vre­me­no, a osta­neš za­u­vek. Mi smo ima­li ku­ću i ni­smo je iz­gu­bi­li svo­jom kri­vi­com. Za­što nam grad ne po­mog­ne, to za njih ni­je ne­ki tro­šak – pi­ta Sne­ža­na Lon­čar.

Do da­nas ni­su oba­ve­šte­ni ni šta je uzrok po­ža­ra. Ali im je iz lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve, ka­žu, po­ru­če­no da ne­će do­bi­ti ni di­na­ra ako se usta­no­vi da je u pi­ta­nju ljud­ski fak­tor. U su­prot­nom, sle­du­je im oko 50.000 di­na­ra, ali ka­da, ne zna­ju. 

Sa­vi­ći su 1999. go­di­ne u Sme­de­re­vo iz­be­gli sa Ko­so­va, iz Vi­ti­ne. Do­šli su sa jed­nim ko­fe­rom. Go­di­na­ma su se ku­ći­li od nu­le, a sa­da su opet osta­li bez iče­ga. Sre­ća u ne­sre­ći što im je, za­hva­lju­ju­ći va­tro­ga­sci­ma, ostao so­bi­čak ko­ji su le­tos sa­zi­da­li za si­na ko­ji se ože­nio. Tu, u de­se­tak kva­dra­ta, uz je­dan kre­vet i „sme­de­re­vac” sa­da ži­ve Ra­di­slav, Ve­sna i nji­ho­va ćer­ka Na­da. Je­dan sin je u Bo­sni kod že­ni­nih ro­di­te­lja, a dru­gi je uto­či­šte na­šao kod dru­ga. Stru­je i vo­de ne­ma.

– Ovo ni­je ži­vot. Si­no­vi po tu­đim ku­ća­ma, a mi ov­de na ovoj hlad­no­ći ne­ma­mo ni ve-ce, ku­pa­mo se u kom­ši­lu­ku. Ćer­ka od 24 go­di­ne spa­va sa ocem u kre­ve­tu, kad se pre­svla­či on iz­la­zi na sneg. Ni­šta ne­ma­mo, pre­pu­šte­ni smo bo­ži­joj mi­lo­sti – kroz plač pri­ča Ve­sna Sa­vić.  

Ži­ve od ko­sov­skog do­dat­ka od 8.500 di­na­ra. Njen su­prug Ra­di­slav pre se­dam go­di­na po­lo­mio je obe no­ge ra­de­ći na gra­đe­vi­ni i ostao je in­va­lid. Maj­ka i ćer­ka le­ti oba­vlja­ju po­ljo­pri­vred­ne po­slo­ve za nad­ni­cu.

– Ze­mljak sa Ko­so­va ko­ji ima sto­va­ri­šte dao nam je ne­što blo­ko­va, da pla­ti­mo kad ima­mo. Po­če­li smo da zi­da­mo ali ne­ma­mo ma­te­ri­jal. Od gra­da ne tra­ži­mo pa­re, nek nam ma­kar da­ju gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal, ali ni­šta. Op­šti­ni je mno­go sto­ti­nak kva­dra­ta da na­pra­vi, a pa­ra, ču­je­mo, ima za ra­zna sla­vlja, grad je još oki­ćen, a mi bez kro­va nad gla­vom, ni dr­va za ogrev ne­ma­mo – pri­ča gla­va po­ro­di­ce Sa­vić.

I Bo­ži­da­ru Lu­ki­ću, tre­ćem kom­ši­ji, ostao je sa­mo ga­rež od ne­ka­da­šnjeg do­ma. Nje­ga ni­smo za­te­kli tu, ali kom­ši­je sum­nja­ju da je upra­vo u nje­go­voj ku­ći­ci iz­bio po­žar. Ži­veo je, ve­le, sam, bo­le­stan i star. 

Da ne­sre­ća bu­de ve­ća, ove po­ro­di­ce i pre se­dam go­di­na pre­tr­pe­le su šte­tu od po­ža­ra. Kom­ši­ji iza njih iz­go­reo je krov, a va­tra je za­hva­ti­la i kro­vo­ve Sa­vi­ća i Lon­ča­ra. Sve su mo­ra­li da pro­me­ne i po­pra­ve sa­mi. 

Upr­kos sve­mu, že­le da ve­ru­ju da u Sr­bi­ji ima lju­di ko­ji že­le da pru­že ru­ku ne­volj­ni­ci­ma. Po­ro­di­ce ko­je su osim zi­do­va de­li­le i istu sud­bi­nu, sa­mo že­le da se još jed­nom, valj­da po­sled­nji put – sku­će.