Razmena teritorije oko Rudog bi nama bila korisna

Učestvovali ste i u susretu zvaničnika Srbije, Hrvatske i BiH u Mostaru…

Sastanak trilaterale na tom nivou održan je prvi put posle šest godina, što je značajno. Predlagao sam to i ranije, nije bilo uslova, pa nije realno očekivati od prvog sastanka ogromne pomake. No, probijen je led, nije bilo negativnih komentara u javnosti izuzev priče da je trebalo biti konkretnih efekata sastanka.

Razgovori između nas petoro bili su veoma direktni i otvoreni, ogroman broj tema je otvoren. Značajno je i to kada se tema otvori, jer druga strana makar čuje i shvati važnost interesa. Razgovarali smo o obnavljanju pruge Beograd–Zagreb, granicama, mostu na Gradišci, ubrzanju carinskih procedura što je svima opterećenje, nuklearnom otpadu... Svi su čuli te teme i deo toga počeće polako da se rešava iza scene. Verujem da ćemo u narednih petnaestak dana imati prve efekte po pitanju mosta u Gradišci. Razgovaralo se i autoputu Beograd–Sarajevo. 

Kakav je vaš stav prema izgradnji dva pravca od Beograda do Sarajeva?

Generalno smatram da se u razgovorima u Istanbulu shvatilo se da je najbolje rešenje graditi oba ta pravca, svakako potrebna, preko Tuzle i onaj preko Višegrada. Oni koji imaju novac, to jeste turska strana, treba da sednu i razgovaraju i sa entitetskim vlastima o modalitetima izgradnje. Smatram da RS, recimo, može sama kreditno da izgradi deo od Bijeljine do Kuzmina.

Ovaj drugi krak, preko Višegrada, za koji i Turska ima interes da se poveže sa Sarajevom, mogao bi ići koncesiono, ali to sve treba dogovoriti sa entitetima. Turska ima snažnu potrebu da ima dobre odnose sa Srbijom, pokušava da razbije tabue da se drži samo Bošnjaka, iako se definitivno drži Bošnjaka, ali pokušava da pokaže otvorenost posebno prema Srbiji i ozbiljnost priče o tom auto-putu dobija na težini, posebno zato što je u to uključena i Srbija i predsednik Aleksandar Vučić.

Pominje se moratorijum na zapaljive izjave, da li se o tome govorilo u Mostaru?

Pominjalo se, ali je ostalo neusaglašeno. Verujem da će se o tome razgovarati na sledećem sastanku. Bilo je reči da se treba izbegavati zapaljiva retorika iz prošlosti i mislim da je to pozitivno, a da li su svi spremni – videćemo.   

Kako vi razumete stavove Izetbegovića prema razgraničenju, od poruka da treba da se drugi stave u njegovu kožu i razume i njegova pozicija, do toga da bi u delu oko hidroelektrana moglo biti prihvatljivo ako je reč o davanju dela zemljišta na prava korišćenja Srbiji, pa onda i do pominjanja arbitraže...

O tome BiH trenutno nema stav. Insistiram na razgovorima, Srbija ne traži nikakvu promenu granice, samo korišćenje na određen broj godina da ne moraju nastajati komplikacije svaki put kada treba nešto popraviti na hidrocentralama. Stičem utisak da je i Dragan Čović blizak tome, Izetbegović još nije. Beograd tu ima sasvim korektan predlog. Što se tiče razmene teritorije oko Rudog, mislim da bi to najpre nama trebalo da bude korisno, jer imamo enklavu okruženu Srbijom. Nismo ni odgovorili na ponudu Srbije, za taj deo teritorije nema stava komisije BiH. Mislim da im takav zadatak još niko nije ni dao.

Puno se priča, a ništa se ne radi. Ako BiH, recimo, nije zadovoljna ponudom, mogla je da kaže šta zahteva, ali nije, jer se unutar bošnjačkih struktura to doživljava kao pitanje suvereniteta, napravljen je osećaj kao da BiH nešto daje, iako nije tako. Samo se dogovaramo da ispravimo nelogičnosti, menjajući metar za metar, i to na prostoru gde živi srpski narod. Nisam siguran da postoji spremnost da se te stvari otvore, a to bi bilo značajno za BiH i pomoglo bi nam da rešimo teži problem granica sa Hrvatskom, na moru i kod Kostajnice.

Ovako, problemi ostaju otvoreni, a ispada da ih političari ne rešavaju. Iz EU je jasno rečeno da nema proširenja dok se ne reše pitanja granice, bolje je to sada rešavati nego sutra kada se budu nepotrebno zakopavale pozicije. Za priču o arbitraži je rano, ima još dosta prostora za dogovor.

Nije jasno ni zašto zaostaje okončanje procedura za most Ljubovija–Bratunac, čule su se oprečena mišljenja da li je zastalo u Sarajevu ili Banjaluci.

Ne bih previše ulazio u detalje ko je tu odgovoran, ima tu nagornjavanja sa svih strana, ali je jasno da je Srbija svoje uradila, a da BiH zbog svojih unutrašnjih stvari nije. Mislim da će to biti prevaziđeno, ali ako ne bude, onda je jasno da neko želi da napravi situaciju da nema rešenja.

Kako je vama izgledala polemika o potrebi nabavke oružja za policiju RS?

Naoružavanje legalnih institucija potpuno je normalno, ne razumem zašto su dizali takve tenzije. U redu, može se postaviti pitanje da li je trebalo toliko pušaka, ali generalno pravo policije je da ima duge cevi. Ako se ovde sumnja u legalne institucije, mogu samo da slutim koliki je stepen nepoverenja i u krajnjem – neprihvatanja institucija. Nema razloga sumnjati u legalne institucije kao što je MUP RS.

Kako vidite najavu mogućih korišćenja ovlašćenja visokog predstavnika ako ne bude dogovora oko Izbornog zakona BiH?

Stanje oko Izbornog zakona teže je nego što javnost razume, postoje dva koncepta koja su isključiva, teško je doći do srednjeg rešenja. Ako oni Mostar ne mogu rešiti tolike godine, onda je rešenje Izbornog zakona ravno utopiji. A izjava Valentina Incka da će čekati do kraja aprila ili maja meseca je amnestiranje partija od dogovaranja. Sada će svi usmeriti energiju da njega nagovore na nešto, a iskustva pokazuju da bi to bila eksplozija. Pravu eksploziju sukoba očekujem ako Incko nešto nametne.