Samit „senilnog” i „malog raketaša”
Ozbiljne pretnje: Donald Tramp i Kim Džong Un – američki i severnokorejski lider – važili su za smrtne neprijatelje. Osim što su jedan drugom pretili raketama i atomskim bombama, umeli su da se međusobno ozbiljno vređaju. Kim je za američkom predsednika govorio da je „senilan” i „duševno poremećen”. Amerikanac nije ostajao dužan, za Kima je umeo da kaže da je „mali raketaš” i da će „potpuno uništiti svoju zemlju”.
Dvojica narogušenih državnika s atomskim bombama u arsenalu sada su iznenadili ceo svet – spremni su da sednu za pregovarački sto. Sve se odgiralo munjevito: iz Pjongjanga je posrednim putem stigla ponuda za susret dvojice lidera, Tramp je odmah pozitivno odgovorio, ovaj istorijski severnokorejsko-američki samit trebalo bi da se dogodi u narednih nekoliko nedelja, u svakom slučaju pre maja.
Iako u ovom trenutku još nije poznato gde će susresti i u kojem formatu će biti održani razgovori, najavljen samit Trampa i Kima odmah je izazvao tektonska pomeranja u regionu istočne Azije. Još koliko juče vojni eksperti u Vašingtonu, Tokiju i Seulu planirali su preventivni udar SAD usmeren na uništavanje severnokorejskog vojnog atomskog programa. S druge strane, Pjongjang je prkosno ispaljivao rakete sve dužeg dometa – redom u pravcu zapadne obale SAD.
Od najavljenog susreta Donalda Trampa i Kim Džong Una svakako ne treba očekivati čudo. U odnosima na relaciji Pjongjang – Vašington, uz nezaobilazni Seul, problemi su se gomilali od okončanja strašnog korejskog rata privedenog kraju 1953. godine. Evo samo jednog primera koji potvrđuje takav zaključak. Severna Koreja je 1994. godine prihvatila Ženevski sporazum kojim se obavezala da odustane od nukleranog oružja dok su, na drugoj strani, SAD pristale na izdašnu ekonomsku pomoć Pjoingjangu. Sporazum je, nažalost, ostao mrtvo slovo na papiru.
Severna Koreja je u međuvremenu postala svetski priznata atomska sila, ali je ovaj vojni uspeh skupo platila. Zemlja je decenija pod jakim međunarodnim sankcijama kojima se poslednjih meseci delimično priključila i Kina. Upravo to je i bio osnovni razlog, procenjuju ananlitičari, što je iz Pjongjanga stigao poziv Donaldu Trampu.
U prvim analizama mogućih tema na susretu Tramp – Kim otkriva se veliki broj pitanja koja će svakako onemogućiti neki brži napredak u rešavanju korejske krize. Prvi američki zahtev je da se Pjongjang odrekne atomskog oružja, na šta će Severna Koreja sigurno tražiti da se celo poluostrvo denuklearizuje – tačnije da SAD povuku svoje nuklearno oružje iz Južne Koreje. Već ovaj uslov Vašington i Seul teško da će prihvatiti.
Na zahtev SAD da Severna Koreja odustane od sadašnjeg stepena militarizacije države svakako će stići odgovor i da sve američke trupe napuste poluostrvo, što je za Vašington potpuno neprihvatljivo. Najviše zbog straha da bi posle demilitarizacije Korejskog poluostrva na dnevni red došlo i ujedinjenje dve korejske države s otvorenim pitanjem gde bi posle toga bila prestonica – u Pjongjangu ili Seulu. Zapravo, koja od dve sadašnje korejske države bi bila matica ujedinjenja, odnosno vodila glavnu reč u jedinstvenoj Koreji. Za SAD je takav scenario apsolutno neprihvatljiv jer bi to značilo gubitak strateški najvažnijeg uporišta odakle se vrši snažni pritisak na Kinu, za koju se procenjuje da bi narednih decenija mogla da postane glavni američki planetarni konkurent.
Novi putevi svile: Početkom 1976. godine američki magazin Njujorker” objavio je antologijsku naslovnu stranu – „Pogled s Menhetna” – koji putuje preko cele Amerike da bi se tamo daleko na horizontu videla samo tri ostrva: Kina, Japan i Rusija.
U četvrtak, 43 godine kasnije, iz Pekinga je u svet poslata slična, kineska slika budućeg sveta. Šef diplomatije Vang Ji, na sednici Kineskog nacionalnog kongresa, obelodanio je novu planetarnu viziju Pekinga. Ona, uslovno rečeno, ima tri dela: u prvom su Kina i njeni susedi, u drugom ostatak sveta, da bi se na kraju u daljini pojavilo i veliko ostrvo – SAD.
U prvom trenutku delovalo je kao iznenađenje što šef deiplomatije govori o Kini i njenim provincijama, ali je brzo uočeno da se ta priča zapravo odlično uklapa u odnose Pekinga i suseda. Kina se graniči sa čak 14 država i u unapređenju odnosa s komšijama upravo bi provincije trebalo da odigraju ključnu ulogu.
Kad je reč o ostatku sveta, Kina je već promovisala „kičmu” svoje buduće spoljne i ekonomske politike kroz takozvani „put svile”, koji je prvobitno bio zamišljen do Evrope i poslednje stanice – Irske. Sada se u Pekingu nezvanično radi na novim „putevima” svile na kojima su Australija, Latinska Amerika, pa čak i Kanada. Uostalom, o tome je još pre pet godina govorio predsednik Si Đinping kada je pozvao na uspostavljanje ekonomskih i trgovinskih koridora između Kine i Evrope, ali i Kine i Afrike i Latinske Amerike.
Pomenuti koridori su u međuvremenu dobili mnogo lepše ime – „putevi svile”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
