Самит „сенилног” и „малог ракеташа”
Озбиљне претње: Доналд Трамп и Ким Џонг Ун – амерички и севернокорејски лидер – важили су за смртне непријатеље. Осим што су један другом претили ракетама и атомским бомбама, умели су да се међусобно озбиљно вређају. Ким је за америчком председника говорио да је „сенилан” и „душевно поремећен”. Американац није остајао дужан, за Кима је умео да каже да је „мали ракеташ” и да ће „потпуно уништити своју земљу”.
Двојица нарогушених државника с атомским бомбама у арсеналу сада су изненадили цео свет – спремни су да седну за преговарачки сто. Све се одгирало муњевито: из Пјонгјанга је посредним путем стигла понуда за сусрет двојице лидера, Трамп је одмах позитивно одговорио, овај историјски севернокорејско-амерички самит требало би да се догоди у наредних неколико недеља, у сваком случају пре маја.
Иако у овом тренутку још није познато где ће сусрести и у којем формату ће бити одржани разговори, најављен самит Трампа и Кима одмах је изазвао тектонска померања у региону источне Азије. Још колико јуче војни експерти у Вашингтону, Токију и Сеулу планирали су превентивни удар САД усмерен на уништавање севернокорејског војног атомског програма. С друге стране, Пјонгјанг је пркосно испаљивао ракете све дужег домета – редом у правцу западне обале САД.
Од најављеног сусрета Доналда Трампа и Ким Џонг Уна свакако не треба очекивати чудо. У односима на релацији Пјонгјанг – Вашингтон, уз незаобилазни Сеул, проблеми су се гомилали од окончања страшног корејског рата приведеног крају 1953. године. Ево само једног примера који потврђује такав закључак. Северна Кореја је 1994. године прихватила Женевски споразум којим се обавезала да одустане од нуклераног оружја док су, на другој страни, САД пристале на издашну економску помоћ Пјоингјангу. Споразум је, нажалост, остао мртво слово на папиру.
Северна Кореја је у међувремену постала светски призната атомска сила, али је овај војни успех скупо платила. Земља је деценија под јаким међународним санкцијама којима се последњих месеци делимично прикључила и Кина. Управо то је и био основни разлог, процењују ананлитичари, што је из Пјонгјанга стигао позив Доналду Трампу.
У првим анализама могућих тема на сусрету Трамп – Ким открива се велики број питања која ће свакако онемогућити неки бржи напредак у решавању корејске кризе. Први амерички захтев је да се Пјонгјанг одрекне атомског оружја, на шта ће Северна Кореја сигурно тражити да се цело полуострво денуклеаризује – тачније да САД повуку своје нуклеарно оружје из Јужне Кореје. Већ овај услов Вашингтон и Сеул тешко да ће прихватити.
На захтев САД да Северна Кореја одустане од садашњег степена милитаризације државе свакако ће стићи одговор и да све америчке трупе напусте полуострво, што је за Вашингтон потпуно неприхватљиво. Највише због страха да би после демилитаризације Корејског полуострва на дневни ред дошло и уједињење две корејске државе с отвореним питањем где би после тога била престоница – у Пјонгјангу или Сеулу. Заправо, која од две садашње корејске државе би била матица уједињења, односно водила главну реч у јединственој Кореји. За САД је такав сценарио апсолутно неприхватљив јер би то значило губитак стратешки најважнијег упоришта одакле се врши снажни притисак на Кину, за коју се процењује да би наредних деценија могла да постане главни амерички планетарни конкурент.
Нови путеви свиле: Почетком 1976. године амерички магазин Њујоркер” објавио је антологијску насловну страну – „Поглед с Менхетна” – који путује преко целе Америке да би се тамо далеко на хоризонту видела само три острва: Кина, Јапан и Русија.
У четвртак, 43 године касније, из Пекинга је у свет послата слична, кинеска слика будућег света. Шеф дипломатије Ванг Ји, на седници Кинеског националног конгреса, обелоданио је нову планетарну визију Пекинга. Она, условно речено, има три дела: у првом су Кина и њени суседи, у другом остатак света, да би се на крају у даљини појавило и велико острво – САД.
У првом тренутку деловало је као изненађење што шеф деипломатије говори о Кини и њеним провинцијама, али је брзо уочено да се та прича заправо одлично уклапа у односе Пекинга и суседа. Кина се граничи са чак 14 држава и у унапређењу односа с комшијама управо би провинције требало да одиграју кључну улогу.
Кад је реч о остатку света, Кина је већ промовисала „кичму” своје будуће спољне и економске политике кроз такозвани „пут свиле”, који је првобитно био замишљен до Европе и последње станице – Ирске. Сада се у Пекингу незванично ради на новим „путевима” свиле на којима су Аустралија, Латинска Америка, па чак и Канада. Уосталом, о томе је још пре пет година говорио председник Си Ђинпинг када је позвао на успостављање економских и трговинских коридора између Кине и Европе, али и Кине и Африке и Латинске Америке.
Поменути коридори су у међувремену добили много лепше име – „путеви свиле”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
