Šargarepa za bolji tov goveda

Šta je to, u stva­ri, sto­čar iz Ak­ma­či­ća osmi­slio da to­vi svo­ju sto­ku? U šar­ga­re­pi je tu ino­va­ci­ja, re­kao nam je Rat­ko Lu­ko­vić, ko­ji ima če­ti­ri kra­ve, 10 ko­za, svi­nje, ži­vi­nu. 

– Ga­jio sam šar­ga­re­pu ko­ja je kod me­ne na 1.100 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne ro­di­la do­bro, bi­lo je i te­ških 1,2 ki­lo­gra­ma u jed­nom ko­re­nu. Pi­tao sam se ka­ko ve­će ko­li­či­ne mo­gu da is­ko­ri­stim, pa is­tra­ži­vao pra­ve­ći or­gan­sku stoč­nu hra­nu me­ša­njem šar­ga­re­pe sa pše­ni­com. Kad se po­me­ša tri ki­lo­gra­ma pše­ni­ce sa tri ki­lo­gra­ma šar­ga­re­pe do­bi­je se br­ži tov go­ve­če­ta, pri­rast od jed­nog ki­lo­gra­ma me­sa ži­ve va­ge. A za to bi bi­lo po­treb­no šest ki­lo­gra­ma kon­cen­tra­ta, dvo­stru­ko sku­pljeg. Pri to­me, ne do­la­zi do opa­snog na­di­ma­nja sto­ke. U pa­ten­tu, na­rav­no, ima i po­slov­nih taj­ni. Ova kom­bi­na­ci­ja pše­ni­ce i šar­ga­re­pe da­je se ju­na­di­ma i bi­ko­vi­ma, a kra­va­ma ne sme, jer od ka­ro­te­na mle­ko do­bi­ja žu­tu bo­ju, a to uti­če i na kr­vo­tok ži­vo­ti­nje, ka­ko pi­še u iz­ve­šta­ju fran­cu­skog in­sti­tu­ta ko­ji je ovo pro­u­ča­vao – ob­ja­šnja­va Lu­ko­vić.

Že­le­ći da ovo i dru­gi pri­me­ne, re­šio je da kao pa­tent pri­ja­vi Za­vo­du za in­te­lek­tu­al­nu svo­ji­nu. Uči­nio je to u fe­bru­a­ru pro­šle go­di­ne, na saj­tu za­vo­da ob­ja­vlje­no je u de­cem­bru. – Na­dam se da će ne­ki in­sti­tut da uzme i iz­vr­ši ogle­de, te ura­di li­cen­cu mog pro­na­la­ska. Obra­tio sam se i Vla­di Sr­bi­je po­nu­div­ši da ne­ka na­ša in­sti­tu­ci­ja ovo pro­ve­ri i po­tom Sr­bi­ja bez na­dok­na­de za­dr­ži pra­vo pri­me­ne li­cen­ce, a ja da do­bi­jem ela­bo­rat re­zul­ta­ta ka­ko bih mo­gao dru­gim dr­ža­va­ma da po­nu­dim. Po jed­nom tov­nom gr­lu dr­žav­na sub­ven­ci­ja je 10.000 di­na­ra, a ova­kvim na­či­nom is­hra­ne u od­no­su na tro­šak kon­cen­tra­ta ja pra­vim ušte­du od 20.000 po gr­lu – ra­ču­na ovaj sto­čar.

Rat­ko je za­vr­šio sred­nju ma­šin­sku ško­lu i du­go je kao ar­mi­rač ra­dio kod nas, u Ru­si­ji i Ekva­to­ri­jal­noj Gvi­ne­ji. Za­ra­đe­no ula­že u grad­nju obje­ka­ta za se­o­ski tu­ri­zam: za­jed­no sa ro­di­te­lji­ma i po­ro­di­com svog bra­ta stvo­rio je tu­ri­stič­ko et­no-do­ma­ćin­stvo sa tri va­ja­ta i dru­gim sa­dr­ža­ji­ma ov­de u Ak­ma­či­ći­ma kraj pre­le­pog Uvač­kog je­ze­ra. Ima­ju i svoj sajt. Tu­ri­sti im do­la­ze, ali ni od po­ljo­pri­vre­de Lu­ko­vi­ći ne od­u­sta­ju. Po­sao bi još bo­lje išao da nji­ho­vo ve­kov­no ima­nje ni­je pre de­ce­ni­ju pro­gla­še­no de­lom Spe­ci­jal­nog re­zer­va­ta „Uvac”, što im, ka­že Rat­ko, one­mo­gu­ća­va da do­bi­ju gra­đe­vin­sku do­zvo­lu i kon­ku­ri­šu za sub­ven­ci­je, kre­di­te i dru­gu po­moć.