Kad ban­ka po­đe u rat

Po­ne­što od ono­ga što je ta­mo opra­no i umno­že­no po­sle se i vra­ća u do­mo­vi­nu: Bri­ta­ni­ja je sa svo­jim biv­šim ko­lo­ni­ja­ma, te­ri­to­ri­ja­ma ko­je su još pod nje­nim su­ve­re­ni­te­tom ili su de­lo­vi Ko­mon­vel­ta, pre tri go­di­ne, pre­ma po­da­ci­ma tr­go­vin­skog por­ta­la „San­tan­de­ra” ko­ji dr­ži ču­ve­nu isto­i­me­nu ban­ku, bi­la dru­gi naj­ve­ći stra­ni in­ve­sti­tor u Ru­si­ji, od­mah na­kon Ki­pra i is­pred Luk­sem­bur­ga, što ta­ko­đe sve­do­či o lju­ba­vi ru­skih taj­ku­na pre­ma of­šor zo­na­ma i ze­mlja­ma ko­je to su­štin­ski je­su. 

Ugo­šća­va­njem to­li­ko ru­skih bo­ga­ta­ša ko­je ni­je sa­mo ne­pri­stoj­no već i opa­sno pi­ta­ti za po­re­klo pr­vog mi­li­o­na, Bri­ta­ni­ja kao da je po­zva­la i još vi­še ru­skih špi­ju­na ne­go što bi joj ih Mo­skva ina­če sla­la sa­mo zbog dr­žav­nih od­no­sa. Već se sva­šta de­ša­va­lo u tom kru­gu ru­skih „pe­čal­ba­ra” na Ostr­vu i tro­va­nje Skri­pa­lja ni­je baš to­li­ki šok ka­kav svo­jim dr­ža­njem že­li da oda vla­da Te­re­ze Mej. Ali, pre­mi­jer­ka je za­pre­ti­la ra­znim stva­ri­ma, od ko­jih je iz­ve­sno sa­mo da će pro­te­ra­ti deo oso­blja ru­ske am­ba­sa­de u Lon­do­nu. Spo­mi­nja­la je, isti­na, i pro­ve­ru imo­vi­ne po­je­di­nih gru­pa Ru­sa u Bri­ta­ni­ji, sa­mo što je na to sta­vi­la to­li­ko ogra­da i pred­u­slo­va da je te­ško da će išta ikad za­ple­ni­ti. Ono­li­ko pri­če o ga­že­nju na­ci­o­nal­nog su­ve­re­ni­te­ta i iza­zi­va­nju smrt­ne opa­sno­sti po obi­čan na­rod a li­der­ka dr­ža­ve i da­lje mr­si čim se do­đe do nov­ca, od ko­jeg le­pe do­na­ci­je, zbi­lja, pri­ma i nje­na stran­ka.

Ši­zma po­pu­li­sta: No­vac će, iz­gle­da, na­sta­vi­ti da spa­ja breg­zi­tov­sku Bri­ta­ni­ju i pu­ti­nov­sku Ru­si­ju, ši­zma­tič­ke si­le „an­ti­glo­ba­li­stič­ke i an­ti­e­li­ti­stič­ke re­vo­lu­ci­je”, ko­je su se po­sva­đa­le kao što su se i stu­bo­vi so­ci­ja­li­stič­kog po­kre­ta, SSSR i Ki­na, raz­i­šli sva­ko na stra­nu pa se ce­lo zda­nje sru­ši­lo na gla­ve, u pr­vom re­du Ru­sa, ko­ji se još ni­su pot­pu­no opo­ra­vi­li, dok u Pe­kin­gu i ne­ma­ju raz­lo­ga da se ža­le, na­pro­tiv. Da je no­vac naj­va­žni­ja vo­di­lja u ras­ce­pi­ma me­đu sna­ga­ma „po­pu­li­stič­kog ustan­ka”, po­ka­za­la je i evrop­ska tur­ne­ja Sti­va Be­no­na.

Biv­ši „Tram­pov Ma­ki­ja­ve­li”, ko­ji i da­lje, ka­ko on to opi­su­je, di­že po­bu­nu pro­tiv eli­ta, sti­gao je na ovu stra­nu Atlan­ti­ka da se po­ve­že sa srod­nim po­li­tič­kim gru­pa­ma. U Ita­li­ji ih je ot­krio u Li­gi, ko­ja je, sa još jed­nom po­pu­li­stič­ko-de­sni­čar­skom stran­kom, po ime­nu Na­pred Ita­li­ja, i po­kre­tom Pet zve­zdi­ca, ta­ko­đe po­pu­li­stič­kim ma­da do­ne­kle ne­ja­sne ide­o­lo­gi­je, osvo­ji­la naj­vi­še gla­so­va na iz­bo­ri­ma.

Li­ga je nad­ma­ši­la oče­ki­va­nja, ali je na ju­gu ze­mlje pro­šla iz­ra­zi­to sla­bo, ve­ro­vat­no za­to što joj ni­je za­bo­ra­vlje­no da se ko­li­ko ju­če na­zi­va­la Se­ver­na li­ga jer je tra­ži­la što ve­ću auto­no­mi­ju, ako ne i se­ce­si­ju, bo­ga­tog se­ve­ra od si­ro­ma­šnog ju­ga ze­mlje, ko­jeg se gro­zi­la kao sta­ni­šta eko­nom­ski i ci­vi­li­za­cij­ski bez­na­de­žno za­o­sta­lih lju­di. To Li­gu ipak ni­je li­ši­lo po­dr­ške Be­no­na, čo­ve­ka ko­ji se po­no­si svo­jom to­bo­žnjom bri­gom za „ma­log čo­ve­ka” ali je od svih ide­o­lo­ški bli­skih po­li­ti­ča­ra na Ape­ni­ni­ma iza­brao baš one ko­ji su se uvek upi­nja­li da se od ubo­gih što vi­še uda­lje, ma­kar zbog to­ga mo­ra­li stvo­ri­ti sop­stve­nu dr­ža­vu.

U Fran­cu­skoj je Be­non stao uz Na­ci­o­nal­ni front (NF), još jed­nu stran­ku ko­ja je uve­ra­va­la jav­nost da vi­še ni­je na­pro­sto kraj­nje de­sni­čar­ska i ra­si­stič­ka ne­go „po­pu­li­stič­ka”, želj­na da po­mog­ne so­ci­jal­no ugro­že­ni­ma. No, kao što je Tramp ote­rao Be­no­na kao svog glav­nog ide­o­lo­ga, NF je od­stra­nio de­snu ru­ku svo­je pred­sed­ni­ce Ma­rin le Pen, Flo­ri­ja­na Fi­li­poa, ko­ji je ko­li­ko-to­li­ko gu­rao stran­ku ka so­ci­jal­nom ra­di­je ne­go kla­sič­nom ra­si­stič­kom pro­gra­mu. Ni­su čla­no­vi NF-a mno­go pro­te­sto­va­li ni zbog no­vih za­ko­na ko­ji­ma je Ema­nu­el Ma­kron po­mo­gao kom­pa­ni­je i uma­njio rad­nič­ka pra­va. 

Be­non ni­je svo­jim iz­bo­ri­ma po­gre­šio i u Ita­li­ji i u Fran­cu­skoj. Na­pro­tiv, ni­je po­gre­šio uop­šte jer ni­ti je nje­go­va „po­pu­li­stič­ka re­vo­lu­ci­ja” ikad ima­la mno­go ve­ze sa za­šti­tom po­pu­lu­sa ni­ti bi se za nje­ga uop­šte zna­lo da ni­je imao po­dr­šku po­je­di­nih bo­ga­ta­ša, po­put po­ro­di­ce Mer­ser, ko­ja je po­mo­gla i breg­zit. Ni­je on­da ču­do što bi Bri­tan­ci da se sva­đa­ju sa Ru­si­jom ali okle­va­ju da za­dru u ru­ski no­vac, na isti na­čin na ko­ji bi da se ra­sta­nu od Evrop­ske uni­je i da za­dr­že pri­stup nje­nom za­jed­nič­kom tr­ži­štu, to jest evrop­skom nov­cu.