Кад бан­ка по­ђе у рат

По­не­што од оно­га што је та­мо опра­но и умно­же­но по­сле се и вра­ћа у до­мо­ви­ну: Бри­та­ни­ја је са сво­јим бив­шим ко­ло­ни­ја­ма, те­ри­то­ри­ја­ма ко­је су још под ње­ним су­ве­ре­ни­те­том или су де­ло­ви Ко­мон­вел­та, пре три го­ди­не, пре­ма по­да­ци­ма тр­го­вин­ског пор­та­ла „Сан­тан­де­ра” ко­ји др­жи чу­ве­ну исто­и­ме­ну бан­ку, би­ла дру­ги нај­ве­ћи стра­ни ин­ве­сти­тор у Ру­си­ји, од­мах на­кон Ки­пра и ис­пред Лук­сем­бур­га, што та­ко­ђе све­до­чи о љу­ба­ви ру­ских тај­ку­на пре­ма оф­шор зо­на­ма и зе­мља­ма ко­је то су­штин­ски је­су. 

Уго­шћа­ва­њем то­ли­ко ру­ских бо­га­та­ша ко­је ни­је са­мо не­при­стој­но већ и опа­сно пи­та­ти за по­ре­кло пр­вог ми­ли­о­на, Бри­та­ни­ја као да је по­зва­ла и још ви­ше ру­ских шпи­ју­на не­го што би јој их Мо­сква ина­че сла­ла са­мо због др­жав­них од­но­са. Већ се сва­шта де­ша­ва­ло у том кру­гу ру­ских „пе­чал­ба­ра” на Остр­ву и тро­ва­ње Скри­па­ља ни­је баш то­ли­ки шок ка­кав сво­јим др­жа­њем же­ли да ода вла­да Те­ре­зе Меј. Али, пре­ми­јер­ка је за­пре­ти­ла ра­зним ства­ри­ма, од ко­јих је из­ве­сно са­мо да ће про­те­ра­ти део осо­бља ру­ске ам­ба­са­де у Лон­до­ну. Спо­ми­ња­ла је, исти­на, и про­ве­ру имо­ви­не по­је­ди­них гру­па Ру­са у Бри­та­ни­ји, са­мо што је на то ста­ви­ла то­ли­ко огра­да и пред­у­сло­ва да је те­шко да ће ишта икад за­пле­ни­ти. Оно­ли­ко при­че о га­же­њу на­ци­о­нал­ног су­ве­ре­ни­те­та и иза­зи­ва­њу смрт­не опа­сно­сти по оби­чан на­род а ли­дер­ка др­жа­ве и да­ље мр­си чим се до­ђе до нов­ца, од ко­јег ле­пе до­на­ци­је, зби­ља, при­ма и ње­на стран­ка.

Ши­зма по­пу­ли­ста: Но­вац ће, из­гле­да, на­ста­ви­ти да спа­ја брег­зи­тов­ску Бри­та­ни­ју и пу­ти­нов­ску Ру­си­ју, ши­зма­тич­ке си­ле „ан­ти­гло­ба­ли­стич­ке и ан­ти­е­ли­ти­стич­ке ре­во­лу­ци­је”, ко­је су се по­сва­ђа­ле као што су се и сту­бо­ви со­ци­ја­ли­стич­ког по­кре­та, СССР и Ки­на, раз­и­шли сва­ко на стра­ну па се це­ло зда­ње сру­ши­ло на гла­ве, у пр­вом ре­ду Ру­са, ко­ји се још ни­су пот­пу­но опо­ра­ви­ли, док у Пе­кин­гу и не­ма­ју раз­ло­га да се жа­ле, на­про­тив. Да је но­вац нај­ва­жни­ја во­ди­ља у рас­це­пи­ма ме­ђу сна­га­ма „по­пу­ли­стич­ког устан­ка”, по­ка­за­ла је и европ­ска тур­не­ја Сти­ва Бе­но­на.

Бив­ши „Трам­пов Ма­ки­ја­ве­ли”, ко­ји и да­ље, ка­ко он то опи­су­је, ди­же по­бу­ну про­тив ели­та, сти­гао је на ову стра­ну Атлан­ти­ка да се по­ве­же са срод­ним по­ли­тич­ким гру­па­ма. У Ита­ли­ји их је от­крио у Ли­ги, ко­ја је, са још јед­ном по­пу­ли­стич­ко-де­сни­чар­ском стран­ком, по име­ну На­пред Ита­ли­ја, и по­кре­том Пет зве­зди­ца, та­ко­ђе по­пу­ли­стич­ким ма­да до­не­кле не­ја­сне иде­о­ло­ги­је, осво­ји­ла нај­ви­ше гла­со­ва на из­бо­ри­ма.

Ли­га је над­ма­ши­ла оче­ки­ва­ња, али је на ју­гу зе­мље про­шла из­ра­зи­то сла­бо, ве­ро­ват­но за­то што јој ни­је за­бо­ра­вље­но да се ко­ли­ко ју­че на­зи­ва­ла Се­вер­на ли­га јер је тра­жи­ла што ве­ћу ауто­но­ми­ју, ако не и се­це­си­ју, бо­га­тог се­ве­ра од си­ро­ма­шног ју­га зе­мље, ко­јег се гро­зи­ла као ста­ни­шта еко­ном­ски и ци­ви­ли­за­циј­ски без­на­де­жно за­о­ста­лих љу­ди. То Ли­гу ипак ни­је ли­ши­ло по­др­шке Бе­но­на, чо­ве­ка ко­ји се по­но­си сво­јом то­бо­жњом бри­гом за „ма­лог чо­ве­ка” али је од свих иде­о­ло­шки бли­ских по­ли­ти­ча­ра на Апе­ни­ни­ма иза­брао баш оне ко­ји су се увек упи­ња­ли да се од убо­гих што ви­ше уда­ље, ма­кар због то­га мо­ра­ли ство­ри­ти соп­стве­ну др­жа­ву.

У Фран­цу­ској је Бе­нон стао уз На­ци­о­нал­ни фронт (НФ), још јед­ну стран­ку ко­ја је уве­ра­ва­ла јав­ност да ви­ше ни­је на­про­сто крај­ње де­сни­чар­ска и ра­си­стич­ка не­го „по­пу­ли­стич­ка”, жељ­на да по­мог­не со­ци­јал­но угро­же­ни­ма. Но, као што је Трамп оте­рао Бе­но­на као свог глав­ног иде­о­ло­га, НФ је од­стра­нио де­сну ру­ку сво­је пред­сед­ни­це Ма­рин ле Пен, Фло­ри­ја­на Фи­ли­поа, ко­ји је ко­ли­ко-то­ли­ко гу­рао стран­ку ка со­ци­јал­ном ра­ди­је не­го кла­сич­ном ра­си­стич­ком про­гра­му. Ни­су чла­но­ви НФ-а мно­го про­те­сто­ва­ли ни због но­вих за­ко­на ко­ји­ма је Ема­ну­ел Ма­крон по­мо­гао ком­па­ни­је и ума­њио рад­нич­ка пра­ва. 

Бе­нон ни­је сво­јим из­бо­ри­ма по­гре­шио и у Ита­ли­ји и у Фран­цу­ској. На­про­тив, ни­је по­гре­шио уоп­ште јер ни­ти је ње­го­ва „по­пу­ли­стич­ка ре­во­лу­ци­ја” икад има­ла мно­го ве­зе са за­шти­том по­пу­лу­са ни­ти би се за ње­га уоп­ште зна­ло да ни­је имао по­др­шку по­је­ди­них бо­га­та­ша, по­пут по­ро­ди­це Мер­сер, ко­ја је по­мо­гла и брег­зит. Ни­је он­да чу­до што би Бри­тан­ци да се сва­ђа­ју са Ру­си­јом али окле­ва­ју да за­дру у ру­ски но­вац, на исти на­чин на ко­ји би да се ра­ста­ну од Европ­ске уни­је и да за­др­же при­ступ ње­ном за­јед­нич­ком тр­жи­шту, то јест европ­ском нов­цу.