Европа покушава да намами Путина

Посета амбасадора Британије, Француске и Немачке руском Министарству спољних послова на први поглед могла би да се протумачи као признање да се без Москве не може разговарати о судбини Украјине. Међутим, управо у том привидном преокрету лежи суштина новог европског маневра.

Заменик шефа руске дипломатије Михаил Галузин примио је шефове дипломатских мисија три водеће европске силе на њихов захтев. У саопштењу са Смоленског трга наведено је да су амбасадорима представљене „објективне оцене деструктивне политике” њихових влада у вези са украјинском кризом, политике која, према руској оцени, има за циљ да кијевске власти што дуже подстиче на наставак рата против Русије, и то у име, о трошку и уз директну помоћ западне „коалиције вољних”.

Та формулација, сама по себи, делује као класичан пример руског дипломатског језика: оштра, хладна, лишена сваке намере да се саговорнику остави простор за моралну самоувереност. Али би било сувише лако закључити да су тројица амбасадора дошла код Галузина само да би саслушала лекцију о основама руске спољне политике и потом се вратила у своје резиденције празних руку. Управо таква интерпретација, ма колико примамљива била, промашила би главну тачку.

Европа је, у ширем смислу, не само Европска унија него и Британија као њено најактивније војно-политичко крило, ушла у фазу нове дипломатске офанзиве према Москви. За разлику од претходног периода, када је главни нагласак био на санкцијама, испорукама оружја и политичком притиску, сада се све видљивије гради утисак да је дошло време за „разговор” са Кремљом. Али тај разговор није замишљен као одустајање од досадашње линије, већ као њено преформулисање у дипломатски облик.

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони недавно је то рекла готово отворено: чврстина према Русији, по њеним речима, не сме да се претвори у дипломатско слепило или самоизолацију, већ Европа мора прагматично да размотри како да комуницира са Москвом. Та реченица је важна јер показује да се у европским престоницама више не може сакрити чињеница да политика без контакта са Русијом има своја ограничења. Али истовремено не значи да је Европа спремна да напусти досадашњу политичку архитектуру украјинске кризе.

У томе је и основни парадокс. Европа жели дијалог, али не жели промену претпоставки на којима је до сада водила политику. Она жели да разговара са Москвом, али не и да призна да је део сопствених захтева постао нереалан. Жели да прикаже спремност на дипломатију, али и да унапред задржи право да, уколико Москва не прихвати такав оквир, одговорност за неуспех пребаци на Кремљ.

Зато састанак на Смоленском тргу не треба посматрати изоловано. Он се уклапа у ширу политичку припрему у којој је Европи потребно да покаже како је наводно пружила руку Москви, док истовремено задржава максималистичку позицију о Украјини. У таквој конструкцији Кремљу се оставља избор који то заправо није: или да прихвати разговор под условима који су већ унапред идеолошки дефинисани, или да буде проглашен страном која одбија мир.

Додатни притисак на европске владе долази из економске и буџетске стварности. Подршка Украјини, после више година рата, више није само питање политичке воље, већ и питање финансијске издржљивости. Војне залихе се троше, одбрамбени буџети расту, јавне финансије у многим земљама су напрегнуте, а свака нова криза на Блиском истоку или у енергетском сектору додатно сужава простор за дугорочно финансирање рата.

Оставка британског министра одбране Џона Хилија због недовољног финансирања војске није само унутрашњи проблем Лондона. Британија је један од главних европских центара политике максималног притиска на Русију и један од кључних организатора западног ангажмана у Украјини. Ако се у таквом центру отвара спор о томе да ли држава уопште има довољно новца да испуни сопствене безбедносне амбиције, онда је јасно да је европска стратегија ушла у фазу у којој се политичке жеље све теже поклапају са буџетским могућностима.

С друге стране, разговор са Владимиром Путином „са позиције силе” остаје формула која у Москви нема никакав изглед да буде прихваћена као основа озбиљних преговора. Руски председник је више пута показивао да такве приступе доживљава не као дипломатску понуду, већ као наставак притиска другим средствима. Управо зато је мало вероватно да у Кремљу добровољни долазак три европска амбасадора виде као знак стварне промене курса.

Много је извесније да Москва у том потезу препознаје покушај да се припреми нова политичка сцена. Европа, свесна неизвесности у Сједињеним Државама и могућег преобликовања америчког политичког пејзажа после избора за Конгрес у новембру, настоји да пре тога створи слику о себи као страни која је наводно покушала све. Уколико се америчка политика поново јасније построји уз кијевске власти, биће важно да Европа већ има припремљену тезу: Москва није желела преговоре, Кремљ је одбио конструктивност, Путин је „ставио камен у пружену руку”.

Тако би дипломатска иницијатива, уместо да буде пут ка компромису, могла да постане инструмент за ново учвршћивање старе политике. Није циљ нужно да се са Русијом постигне договор, већ да се покаже да договора нема зато што га Москва, наводно, не жели. У том случају, састанак код Галузина није крај једне дипломатске епизоде, већ почетак пажљиво припремљеног наратива.

Због тога не треба журити са закључком да је долазак амбасадора Британије, Француске и Немачке у руско Министарство спољних послова знак слабости Европе, нити да је реч о почетку стварног отрежњења у западним престоницама. Пре ће бити да се пред Москвом поставља нова дипломатска замка: да се прихвати разговор у оквиру који јој не одговара или да буде оптужена да одбија мир.

Смоленски трг је, судећи по тону саопштења, ту замку препознао. А да ли ће је Европа претворити у нову кампању против Кремља, показаће наредни дипломатски потези. Јер у украјинској кризи данас се не води само борба за линију фронта, већ и за то ко ће пред западном јавношћу бити проглашен кривцем за неуспех преговора.