Bombardovanje sahrane

Stigavši, nije bilo teško pronaći kuću iz koje je trebalo krenuti put groblja. Lelek neutešne porodice, prisutni meštani ćutke saučestvuju u bolu, vojnici i orkestar u tišini postrojeni u dvorištu, ničim ne remeteći tužnu atmosferu. U nekom trenutku, žena u dubokoj crnini prilazi dirigentu i, lutajući pogledom neodređeno, van sebe od bola, pita: ’Zašto ste mi ubili dete, zašto?’ Čovek zbunjen: nije mesto ni trenutak da objašnjava kako je on osoba koja ni na koji način nije doprinela ovim događanjima. Ćuti.

Do pre samo nekoliko meseci, maestro i taj orkestar, sa nešto izmenjenim instrumentalnim sastavom, ali istim muzičarima sada u drugačijoj ulozi, nastupao je izvodeći ne samo tradicionalne narodne, već i zabavne i džez numere u vrhunskim aranžmanima, sa najeminentnijim vokalnim i instrumentalnim solistima, na zadovoljstvo mnogobrojne publike. Festivali i koncerti širom zemlje predstavljali su stalnu pozornicu sa koje se odašiljao najhumaniji mirotvorni apel, izražen kroz muziku...

Tužna kolona je uz lagani ritam doboša, krenula razrovanom stazom ka lokalnom groblju. Na čelu muzičari sa izglancanim instrumentima koji su se presijavali na suncu, zatim, četa vojnika pod punom ratnom opremom: šlemovi i čvrsto stegnuti remnici pušaka čiji su bajoneti, kao produžetak cevi, preteći, bili okrenuti uvis, sveštenik u crnoj odori sa kandilom u jednoj i krstom u drugoj ruci, zaprežna volovska kola sa kovčegom, rodbina i meštani. Prigodni marš, u hodu.

Opet doboš. Iza toga, kraće kanonsko pojanje, koračnica i tako su se smenjivali orkestar i sveštenik. Odjednom, avioni! Ista ona dva sa auto-puta. Sada još niže, u brzom preletu, uz zastrašujuću grmljavinu motora. Narod iz pratnje pokojnika, iznenađen, nakratko se sklonio pod okolno drveće i šiblje, dok su orkestar i vojnici ostali. Nedugo iza toga, začule su se u blizini dve eksplozije praćene gustim, crnim dimom.

Ipak, zadatak zbog koga je počasna jedinica upućena na teren, bio je obavljen dostojanstveno i sa pijetetom, koji je takav čin nalagao, bez obzira na nepredviđene okolnosti.

Neravnopravni rat je potrajao još neko vreme, a onda prestao. Ustvari, to i nije bio klasičan rat u kome su zaraćene strane, kao i u svim sukobima, nastojale da ostvare ciljeve u skladu sa svojim mogućnostima: naoružanjem, ljudstvom, taktikom. Doktrina napadača, zahvaljujući izrazitoj tehničkoj superiornosti, svodila se na precizno uništavanje ciljeva, a da oni koji su se branili, nisu ni mogli da se odupru. Sve njihove vojne snage na zemlji i u vazduhu bile su najpre sistematski uništavane, tako da o nekom organizovanom suprotstavljanju nije bilo govora. Zemlja je oplakivala nastradale i koliko-toliko se trudila da osposobi oštećeno.

Prošlo je nekoliko sedmica, kada su dirigenta vojnog orkestra pozvali u Komandu.

’Šefe, ti imaš dobar sluh, slušaj!’

Iznenađenom čoveku pustili su snimak sa kasetofona. Bio je to deo nekog nerazgovetnog dijaloga, po svoj prilici na francuskom jeziku, često prekidanog krčanjem i popriličnom bukom.

’U čemu je stvar?’, pitao se zbunjeno.

A onda mu je objašnjeno.

Dvojica pilota, koja su onomad na auto-putu nadletala najpre lako uočljiv autobus a, nešto kasnije i dužu pogrebnu kolonu, kao i oni koji su planirali njihove letove, nisu bili upoznati sa mogućnošću da se nepredviđeno toga dana pojavi bilo kakva vojna formacija, pogotovo ne na otvorenom. Videvši iz brzih aviona neke naoružane vojnike sa puškama i u maskirnim uniformama, piloti su javili šta su zapazili. Kako takva aktivnost na terenu nije bila očekivana, naređeno je da napadnu. Samo, nije rečeno koji avion treba da izruči smrtonosni tovar na nedužne, ucveljene ljude.

Pošto nisu uspeli da se usaglase, piloti su ipak ispunili svoju dnevnu misiju, gađajući obližnju kasarnu.

’E pa, šefe, kao što vidiš, imaš razlog da častiš! Hoćeš da ti presnimimo kasetu, za uspomenu?’, pitali su.

’Neka, ne treba, počastićemo se, ali nekim drugim povodom’, rekao je vojni dirigent.”