Kako smo sačuvali „Sartid”

U nedelju, 12. 3. 2018. u okviru teme nedelje „Trgovinski rat oko čelika”, na stranicama 12/13 objavljen je tekst pod naslovom „Tako se u Smederevu kalio čelik”.

Novinar u tekstu, koji se odnosi na rad pod sankcijama, ističe da smo proizvodnju preorijentisali na pečurke. Naravno, bilo je i proizvodnje pečuraka, i to organizovane i ozbiljne, kvalitetne proizvodnje. Sankcije su trajale od maja 1992. do Aranđelovdana 1995. Odmah, nekoliko meseci po uvođenju sankcija i početka delovanja istih, rukovodstvo fabrike sa Duškom (ne Dušanom kako stoji u tekstu) Matkovićem na čelu, donosi program „Opstanak priprema i jačanje”, koji je imao za cilj da se očuva oprema, zadrži kadar i preživi neizvesno dug period sankcija. Očuvati opremu značilo je da je konzerviramo ili povremeno pokrećemo, kako bismo bili sigurni da se nešto ne otuđuje, te da je u radnom stanju. Zadržati kadrove, značilo je uposliti ih u nekim stručnim i poslovima koji su tada rađeni za očekivano skidanje sankcija. Tako smo tokom sankcija, zahvaljujući hrabrim odlukama Duška Matkovića i stručnom i upornom radu mnogih kadrova, juna 1994, kroz projekt „Gvozden” pustili fabriku u rad na nekom minimalnom nivou proizvodnje. Tada je deo čeličane radio potpuno, a topla i hladna valjaonica povremeno. Projekt „Gvozden” je značio i nove investicije, na kojima su se iskazali mnogi kadrovi „Sartida”. Nakon toga, avgusta 1995, jednokratno u sankcijama pokrećemo proizvodnju na visokoj peći, što je značilo znatnije uposlenje radnika. Pored poslova na direktnoj proizvodnji, najveći deo stručnih kadrova, a ne samo onih sa najvišim obrazovanjem, radio je na uvođenju sistema kvaliteta poslovanja i informacionih projekata za buduće lakše upravljanje procesima fabrike.

Tako smo, ne samo ovde navedenim poslovima već i mnogim drugim, sačuvali fabriku za nova pokretanja i izazove. Novo pokretanje, bez većih problema, bilo je marta 1996. Da tada nismo povukli poteze koji su obezbedili opstanak, pitanje je kakva bi bila sudbina fabrike, pa i Smedereva. Ali neka to ceni neko drugi.  Moje je bilo da ne prećutim, da se u vreme sankcija radilo sa sto radnika na proizvodnji pečuraka, te ništa drugo. Naravno, da posedujem informacije i sećam se tih vremena i akcija, o kojima, ako treba, i kada bude prilika, mogu porazgovarati sa novinarom „Politike”.

Branko Grujić,
u vreme sankcija direktor Čeličane „Sartida” a. d.