Glava u jednoj, noge u drugoj državi

Zbunjuje to svakog ko navrati u ovaj međugranični prostor, koji je kao tema u poslednje vreme stigao i u razgovore državnika. To je ona priča da se razgraničenjem na ovom delu između Srbije i BiH reše davnašnje nelogičnosti i olakša svakodnevica ljudima obe nacionalnosti. Ovako, sve se izmešalo: nadležnosti, administracija, trgovanja i plaćanja, muke sa prelaskom čak četiri granična punkta na svega petnaestak kilometara.

Do mesne zajednice Sastavci, i u njoj „bosanskog ostrva” okruženog Srbijom (prečnika ne više od tri kilometra), zvanog Međurečje, koje jedino pripada opštini Rudo, a sve oko njega Priboju, nije lako stići. Pred putnikom se granična rampa podiže i spušta četiri puta u jednom pravcu.

Već na izlazu iz Priboja je srpska granica na prelazu Uvac, a odmah uz nju i bosanska. Prometno je s te strane, jeftinija je razna roba i benzin, pa mnogi Pribojci pazare. Vozi se dalje niz Lim teritorijom BiH, desetak kilometara do sela Mioče, a onda nailazi Ustibar. Tu, ka Sastavcima, dotrajala granična rampa postavljena je između dve kuće, to je bosanski granični punkt. Pregled dokumenata i „zelenog kartona” za auto, uz pitanje kuda idete. Kad se to prođe, nedaleko je omanji srpski granični punkt Vagan, s skromnom rampom i kućicom i novim pregledom lične karte. Tek onda se stiže u Sastavke, naselje delom u Srbiji, delom u BiH, u kome se sastavljaju reke Sućeska i Poblaćnica. Žiteljima obe nacionalnosti, od kojih mnogi rade u Priboju, svakodnevno sledi ovakva međugranična procedura.

Na livadi pored asfaltnog puta stariji čovek čuva ovce. Na čijoj ih teritoriji napasa, pitamo ga.

– Izmešala su se ovde imanja u obe države, a ovo je bosanska teritorija, tu mi je kuća i imanje. Samo porez plaćam u Rudom u BiH, sve drugo mi je iz Srbije: telefon, struja, komunalije… Radio sam u Austriji 37 godina i lepu penziju stekao, ovo čobanisanje dođe kao zabava. Ali ovde s ovim granicama je smešno. Moj jarane, kad iz Austrije krenem u Srbiju prođem maltene jednu granicu, a ovde, pred vratima, na dvadesetak kilometara rastojanja čekaju me četiri granice – kazuje Velimir Vele Grabovčić (71) i žali se što ne može da prodaje ovce i jagnjad ni u Bosni ni u Srbiji – kako će s bravom na punkt. Nemaju ni zadrugu, prodaje ako neko naiđe ili meštanima. – Zato je u Rudom mlado jagnje tri evra po kilogramu, a kod nas ga dajemo i za dva evra – dodaje ovaj austrijski penzioner.

U zaseoku Zamršten zamišljena međa preseca domaćinstva i seosko Markovića groblje. Dragan Marković (65), penzioner FAP-a, u koji je ceo radni vek putovao preko četiri granična punkta, objašnjava:

– Moja kuća je na području Srbije, a 20 ari imanja na bosanskoj teritoriji. Mom bratu Milanu kuća je u Srbiji, a štala u Bosni. Dve vikendice, jedna uz drugu, Moma Markovića i njegove snahe Dušanke Marković, u dve su države. Posred našeg groblja, a i grobnica u njemu, ide granična linija. Iz priča starijih upamtili smo kuda ide granica, a nekad su dolazili i geometri, obeležavali hrastove, valjda utvrđivali granicu. Nije lako prelaziti punktove i davati dokumenta iako nas ovde svi znaju – veli Dragan, dodajući da bi razgraničenje olakšalo putovanje, ali da su i ovako ljudi navikli.

Pored mosta u centru sela su policijska stanica, ambulanta, škola (u kojoj je predmet srpski jezik, mada je na bosanskoj teritoriji), prodavnica „Sloga”, kafana „Trag”... U kafani neki sede i piju pivo, pa odmah prihvataju razgovor na temu granica.

– Deda mi je pričao da je s kraja pedesetih bio pokušaj da se ove nelogičnosti oko granica reše, ali nije uspelo. Samo porez plaćamo Rudom u BiH, a većina radi u Srbiji, koristimo telefon i struju iz Srbije, ovde su nam srpske institucije – kaže Stjepko Grabovčić i smatra da ovo „ostrvo” Međurečje razgraničenjem treba priključiti Srbiji.

Nadovezuje se Ivan Grabovčić, opisujući svoju „pograničnu” muku:

– Duže od 20 godina radio sam u Beogradu kao livac u FOB-u. Imam bosansku ličnu kartu. Penziju još nisam stekao, ali me bolest stigla, redovno se lečim. Uzalud sam radio u Beogradu kad u Srbiji ne mogu da izađem na invalidsku komisiju da tražim penziju, a u Bosni nemam ni dana staža. Srbija me neće, jer nemam njenu ličnu kartu.  Od čega da živim, ne znam. A u bolnicu odavde ne idem u 17 kilometara udaljeni Priboj, već u 100 kilometara udaljenu Foču. Išao sam i još dalje, u banjalučku bolnicu – žali se Ivan.

Ovde doznajemo da imaju i groblje u zaseoku Olandići, koje je takođe pola u Srbiji, a pola u Bosni. Tu se, kažu, dešava paradoks: umrle iz sela Batkovići u Srbiji sahranjuju na bosanskoj strani groblja, dok iz bosanskih Olandića čine to na srpskom delu.

U Sastavcima, inače, postoji pravoslavna crkva, dok se na džamiji u Međurečju upravo gradi minaret. Srbi i Bošnjaci na ovom prostoru žive zajedno, bez međunacionalnih trvenja. To nam potvrđuje i Sveto Vilotić, predsednik mesne zajednice Sastavci, ujedno i seoski poštar. Kaže da u ovom kraju deli poštu, a ne deli ljude.

– Ove granice sa „ostrvom” čine problem građanima obe nacionalnosti, između kojih nema problema. Obraćali smo se državi Srbiji da pomogne, pa je ona otvorila vanredni punkt iznad prelaza Uvac, koji je ubrzao prolaz stanovnika opština Priboj i Rudo. Ipak, nismo značajnije dobili, jer su i dalje ostali punktovi Ustibar i Vagan – priča Vilotić i dodaje:

– Smatramo da je jedino rešenje za normalan život naroda ovog kraja da se granica pomeri rekom Lim. Time bi Mioče, Ustibar, Međurečje, Mokronozi pripali Srbiji i ova teritorija postala celina. Značajno je i da deo barske pruge u Štrpcima, koji je na bosanskoj teritoriji, pripadne Srbiji, kako bi se i ta nelogičnost rešila.

Sveto Vilotić, koji je u Sastavcima i predsednik mesnog odbora SNS-a, napominje da se nada da će predsednik Vučić uspeti da ostvari ono što je započeo, da će na ovom području biti razgraničenja.

– Sada u mesnoj zajednici Sastavci živi oko 1.100 ljudi. Kad neko odavde ko je na području Srbije želi da u Priboj odnese i proda kantu sira, zaklano jagnje, ogrevno drvo – izdajem mu u mesnoj zajednici potvrdu (koja se ne naplaćuje) da s njom prelazi punktove. Moguće je na taj način preneti do petoro jagnjadi, dvoje teladi, a preko tog broja treba potvrda veterinara i opštinske uprave. Dolaze nam i iz okolnih mesnih zajednica da kod nas uzimaju takve potvrde.

Reče još predsednik da u ovom delu, gde se dve države preklapaju, živi 80 odsto srpskog i 20 odsto bošnjačkog življa. A policija iz Sastavaka, koja pripada Srbiji, sa stanicom na bosanskoj teritoriji, dođe na događaj u Međurečju i smiri kavgu ili kakvo nedelo, ali drugo ne preduzima dok ne dođe bosanska policija iz Rudog da nastavi postupak.