Konac po kojem će se parati džemper

Član je Ateljea 212 od 1998. godine. Gluma ga zabavlja, uzbuđuje, nervira, troši, ali oseća, svakog dana, da je privilegija živeti od glume. – To deluje potpuno nadrealno u zemlji Srbiji – kaže Nebojša Ilić.

Nedavno je sa pozorišnom predstavom „Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda” Mie Knežević gostovao u Torontu.

– Jako volim „Kafu i cigarete”, a i susrete s našima ljudima u svetu –kaže. – Za 15 godina koliko gostujemo u Torontu stekli smo brojne poklonike i mnogo prijatelja.

Ovih dana gledamo ga u serijama „Na putu za Montevideo” i „Komšije” na RTS-u. Scenaristi serije „Montevideo” kreirali su osoben lik selektora naše prve fudbalske reprezentacije i golubara, arhitekte Boška Simonovića o kojem nije ostalo mnogo zapisa. Ali publika će ga pamtiti po originalnom tumačenju Nebojše Ilića.

– Nisam imao lepšu ulogu u karijeri. Boško „Dunster” je uloga sa mnogo slojeva – tvrdi naš sagovornik i otkriva neke nezaboravne detalje tokom realizacije serije, da mu je bilo teško dok je snimao scenu kako hoda po tankoj, uskoj dasci da bi uhvatio goluba Radoja na krovu.

– Bio je to dan kada je Radoje bio glavni – priseća se. – Satima sam snimao taj kadar. Plašim se visine. Neke je to zabavljalo, a ja sam se tresao od straha. Angažovali su i dublera...

Za Dragana Bjelogrlića, glumca, producenta, scenaristu i reditelja kaže da racionalno promišlja o onome šta stvara i dodaje da je, po njegovom mišljenju, „Montevideo” serija za sva vremena, te da će je mnoge generacije voleti.

Od 2014. godine sarađuje i sa braćom Karadžić – Mimom i Milanom. U njihovoj humorističkoj seriji „Komšije” igra violinistu Ivana Zdravkovića, člana simfonijskog orkestra, mirnog i rafiniranog čoveka koji se sa suprugom Milicom, slikarkom i pobornicom zdravog života, preselilo sa Dorćola, iz najstarije gradske četvrti Beograda, u Brestovik u potrazi za mirnom sredinom i s ogromnom željom da, konačno, postanu roditelji.

Poznati glumac kaže „ako je film trka na sto metara, onda bi ova serija bila trka na pet hiljada metara – mali maraton”. U prvoj sezoni snimljeno je 13 epizoda, u drugoj 12, trećoj 41, a u ovoj poslednjoj, četvrtoj 48, što je za naše produkcione prilike solidan rezultat. Treba se rasporediti, a ne potrošiti se. Ne upotrebiti svu municiju u prvim epizodama. Iako je igrao u „Beloj lađi”, koja se snimala šest sezona, naglašava da je njemu ovaj format bio teži za rad. Ranije su snimali „Komšije” u Banovcima, a sada mnoge kadrove rade u studiju i to vrlo uspešno.

– Lakše se snima i brže. Naravno, kafana „Pustolov” u Banovcima je nezamenljiva!

Srećan je što se stalnoj glumačkoj ekipi, posle izvesnog vremena, ponovo pridružila i glumica Milena Dravić, u ulozi njegove majke Branislave. Naša legendarna glumica se posle dve godine vratila na glumačku scenu, a „Komšije” su, kako je rekla, jedina serija koju će ove godine snimati. Nebojša Ilić veli da je to za seriju blagoslov. I to nije sve. U „priči četvrtoj” su i Marko Nikolić i Paulina Manov koja je sa Ilićem studirala glumu. Najavljuje nove zgode i nezgode Zdravkovića.

Pitamo ga hoće li njegov Ivan postati otac, a on kratko odgovara:

– Polako, videćete... Reditelj Milan Karadžić i pisac Vladimir Đurđević su našli „konac po kome će da paraju džemper”.

Plovi „Florida” u njivi sa kukuruzom

Ponovo pričamo o seriji „Montevideo”…

Tvrdi, njegov najjači utisak sa snimanja ove serije su beskonačna putovanja. Kako je snimanje „Montevidea” trajalo preko četiri godine, svi glumci su postali kao drugovi iz vojske. Proveli su sate i sate u Beogradu, Barandi, Paraćinu, Trstu, na Tenerifima, u Crnoj Gori. U Grockoj su snimane scene koje se odigravaju u Marselju, a Mokra gora je bila idealna za prizore iz Švajcarske. Na Mokroj gori su snimali put za Montevideo. Ukrcavali su se na brod „Florida” koji je, u stvari, bio u Barandi, u moru kukuruza, a u Paraćinu su na stadionu snimali utakmice.

– Mnogo kilometara smo prevalili i to nas je ojačalo i još više učvrstilo kao ekipu. Mislim da se to oseća u seriji. Dugo ću pamtiti aplauz na premijeri filma. To je bilo nešto posebno. Kao da nam je publika rekla: – Hvala! Da li ste nam nešto da možemo da se ogrejemo, i to nešto je toplo, lepo i širi pozitivnu energiju u vremenima u kojima nema mnogo toga što može da nas inspiriše.

Tokom razgovora Nebojša Ilić ostavlja utisak ozbiljnog čoveka, pa ga pitamo da li je takav privatno, za prijatelje, porodicu:

– I jesam i nisam… Stalno kopam po sebi. Što bi rekao moj profesor Milenko Maričić: „Koliko puta kažeš sebi – šta mi bi?”. Imamo oko koje vežbamo da stalno gleda drugi svet. Pa tako, nekako, imamo i ono „unutrašnje oko” koje otkriva razne stvari o nama. Nesvesno.

Dugo ćemo pamtiti njegovog Manulaća po replici: „Sag su skupe pare, sag je oskudacija” u Šotrinoj „Zoni”.

– E, to se desilo u jednom trenutku kada je bio veliki broj urbanih filmova, pa i kvaziurbanih, koji su preplavili našu kinematografiju. Zdravko Šotra je poželeo da snimi „Zonu”, kostimiranu priču. Mislio sam da to nikoga neće zanimati, ali eto... Kad imate pisca kao što je Stevan Sremac, pa još Šotru, koji ima rediteljski instinkt za dobru podelu uloga, i ume da oseti trenutak kada ne postoji sličan film u bioskopskom životu, to postaje fenomen. Ljudi su hrlili u bioskope da gledaju nešto normalno. Lepo. Pitko. Veselo.

Glumci su jedno pleme

Priseća se i trenutka kada je prvi put stao ispred kamere. Bilo je to na snimanju filma „Lepa sela, lepo gore”. Njegova uloga se sastojala od nekoliko rečenica, a po njega je svojim kolima na snimanje došao lično Nikola Kojo. Upoznao je tog dana Miru Banjac. A ubrzo i Milorada Mandića Mandu, Petra Božovića, Velimira Batu Živojinovića...

– Glumci su jedno pleme, barijere vrlo brzo nestaju!

A šta televizija znači za njegovu karijeru?

– Televizija podrazumeva lakoću, neku vrstu nonšalancije koja meni odgovara. Kada radite seriju kao što je „Bela lađa”, sa ekipom koja je uigrana, ulazite u voz koji već odavno ide. Oko tebe su saradnici koji znaju svoj posao. Od scenariste Siniše Pavića, preko reditelja Mihaila Vukobratovića, do svih mojih kolega. To je udoban posao. Što ne znači da je površan. Naprotiv. Ja sam se mnogo trudio oko svake uloge. A bilo ih je mnogo, igrao sam u serijama „Gore – dole”, „Lisice”, „Naša mala redakcija”, „Crni Gruja”, „Ono naše što nekad bejaše”, „Jesen stiže, Dunjo moja”... Film nosi jači stres. Serije imaju epizode gde vi možete da se malo izvadite, ako ste u prethodnoj pogrešili. U Ateljeu 212, inače, trenutno igram u predstavama „Urnebesna tragedija”, „Kazimir i Karolina”, „Čekaonica”… Ima me svuda... da se ne hvalim...