Propagandni rat oko „belih šlemova”

Sumnje da su deklarisani humanitarci ili nezavisni posmatrači zapravo pristrasni agitatori nisu novina u skorašnjim ratovima, ali ni za jedan od njih nije komadanje istine karakteristično kao za sirijski sukob. Zemlja u kojoj je malo ko bio pre nego što ju je od sveta odsekao rat bezbroj frakcija, od kojih svaka jedva da može pridošlici sa strane garantovati bezbednost na sopstvenom parčetu države rascepljene nepreglednim unakrsnim frontovima, savršen je poligon za rasturanje propagande. Dokaza u takvim uslovima nema, pa svako veruje u ono što je unapred sklon da prihvati.

„Beli šlemovi” su, tako, za jedne holivudska priča, što je posvedočio i Oskar za dokumentarac koji ih je predstavio kao uzor požrtvovanosti u paklu: civile koji su se pre rata bavili raznim profesijama da bi sada trčali na bombardovana mesta kako bi, pomoću opreme prikupljene i stranim donacijama, vadili nastradale i spasavali povređene, rizikujući da i sami poginu. Za druge, Sirijska građanska odbrana, kako se zvanično zovu, kreacija je zapadnih tajnih službi, prevashodno britanske, i jedina joj je svrha da pravi snimke na kojima lažira napade proasadovske koalicije na obične Sirijce.

Na teret im se stavlja i to što operišu u oblastima pobunjenika, koji su za Asada listom teroristi, pa su i „beli šlemovi” proglašeni za medijsku jedinicu Al Kaide. Kontraargument glasi da oni pomažu tamo gde se vodi rat i da služe jedino istini, zbog čega su na udaru pošto njihovi snimci pokazuju nedela režima. Jedino što je Raed el Saleh, vođa „belih šlemova”, priznao svojevremeno za „Gardijan” jeste da je među njima bilo nedostojnih „pojedinačnih slučajeva”, na primer čovek koji je snimljen kako pomaže pobunjenicima da se otarase osakaćenog tela Asadovog vojnika.

Slične sumnje prate i Sirijsku organizaciju za ljudska prava, koja izbacuje navodne podatke sa ratišta. Mada povremeno objavljuje i informacije koje ne idu naruku pobunjenicima i njihovim stranim pokroviteljima, većina saopštenja organizacije govori loše o Asadovim delima. Ako se prihvati da je u Siriji naprosto tačno da je najveći krvolok Asad, problem je što organizaciju čini jedan čovek, Rami Abdulrahman, koji živi u Londonu. Prigovor da on odande ne može znati šta se dešava u Siriji na prvi je pogled besmislen jer onda ni „Politika”, smeštena u centru Beograda, ne bi mogla znati ništa o zbivanjima u Čačku. Ali, postojanje „Politikinih” dopisnika je lako proverljivo, dok kontakte Abdulrahmana iz sirijskih Čačaka još nismo videli, pa mu se može samo verovati na reč ako tome već naginjete.

Tako nam preostaje da gledamo hrpu snimaka koje u medije puštaju akteri sirijskog rata, direktno ili preko svojih ljudi, i slušamo njihove „nezavisne eksperte” kako uveravaju da su dokazi onih drugih fabrikovani. Danas mnogi misle da ih je nekoliko klikova na internetu i same pretvorilo u stručnjake za oblasti koje se godinama izučavaju na fakultetu i još duže usavršavaju u laboratorijama i na terenu. Umišljajući da se razumeju i u vojnu forenziku, odjednom ljudi iz celog sveta veruju da se bez problema razabiraju u toj propagandnoj unakrsnoj vatri i razlučuju jedinu pravu istinu.

Na internetu je, osim „dokaza” da nijedan čovek s ove ravne Zemlje nikada nije sleteo na Mesec, lako otkriti i da uopšte ne postoje Finska i Australija, zemlje koje, poput Sirije, nije mnogo ljudi videlo sopstvenim očima. Danas je planeta istražena, pa zamišljamo da nekih stvarnih zemalja nema kao što se nekada verovalo da one kojih nigde nije bilo zaista postoje, nastanjene raznim bizarnim stvorenjima. Isti je slučaj sa Sirijom: tu zemlju iz mašte propagandista, vođeni sopstvenim predrasudama koje oni vešto potpaljuju, naseljavamo „monstrumima” i „plemenitim urođenicima”. Svako za sebe odlučuje u koju će kategoriju svrstati „bele šlemove” i Sirijsku organizaciju za ljudska prava.