Niko nema odgovor na slučaj Rajke Đurić

U Prnjavorskoj ulici na broju 20. i 24. Đurići su u predratnom periodu imali dve kuće, veliku i malu, te prateće objekte sa okućnicom kojoj je pripadao i prilazni put. U veliku kuću, u kojoj su živeli sve do napuštanja Sarajeva 1992. godine i koja je nakon njihovog odlaska srušena do temelja, „ali ne od ratnih dejstava”, uselili su 1951. godine, a sedam godina kasnije kupili su je od tadašnje opštine Novo Sarajevo.

Muke Rajke, rođene i odrasle u kući koje više nema počele su pre nego što se vratila u rodni grad (2002. godine), to jeste odmah nakon sprovedene ostavinske rasprave (1999. godine) koju je  pokrenula jer su joj roditelji u međuvremenu umrli.

„U rešenju koje sam dobila od nadležnog suda navedeno je da meni i mojim sestrama pripada samo kuća koje više nema, a da je sve drugo (mala kuća, kompletna okućnica sa prilaznim putem) društvena imovina, odnosno da je vlasništvo Ministarstva narodne odbrane bivše FNRJ, što je apsurd”, ispričala je Rajka za naš list.

Dok vodi bitku za nasledstvo, Rajka zajedno sa sestrom Brankom, živi u maloj kući koja nema fasadu i koja je nekada davno bila štala. Nijedna od njih dve nisu zaposlene, preživljavaju od prodaje ručnih radova, pletu kape i štošta drugo. Tik uz njihova ulazna vrata, na delu njihovog poseda, žive dve porodice koje su one tu zatekle kada su se vratile. Pred njihovim očima, u najneposrednijoj blizini, „bez ikakvih problema”, izgrađene su nove kuće, „jedna i na lokaciji koja je proglašena javnim dobrom”.

U bezuspešnom traganju za ispravljanjem nepravde, Rajka se obraćala na svim relevantnim adresama, od nadležnih opštinskih institucija pa do sudova gde je, tvrdi ona, doživljavala „razne uvrede i poniženja”, ali i pored toga nema nameru da odustane.

„Boriću se i dalje i nastaviću da štrajkujem. Teško mi je, boli me nepravda i poniženje koje doživljavam u svom rodnom gradu samo zato što tražim da mi se vrati nešto što mi pripada, što su stvorili moji roditelji i ostavili meni i sestrama u nasledstvo”, kaže ona.

Istovremeno nam skreće pažnju na razbijeno staklo na prozoru sobe u kojoj razgovaramo, napominjući da ne želi da ga zameni jer zna da bi ga neki od „dobrih komšija” kamenjem ponovo razbile.

Iako nam je bilo poznato da sestre Đurić žive na broju 20 u pomenutoj ulici jedva smo ih pronašli, jer niko od komšija nije želeo da nam kaže koja je to kuća koja nosi taj broj. Prilično nevoljno nam je jedan od komšija odobrio da ostavimo automobil na početku prilaznog puta nad kojim su Đurići „izgubili” pravo vlasništva.

Želeli smo čuti šta o slučaju Đurićeve kažu u opštini Novi grad, ali nismo, i pored bezbroj poziva na brojeve koje nam je Rajka dala, uspeli. Javio nam se jedino Sead Mujezinović, savetnik za izdavanje građevinsko-urbanističkih dozvola, koji je, nakon što smo mu postavili nekoliko pitanja, rekao da on „s tim nema veze”, ali da zna  da se radi „o osporavanju granice parcela” i da Rajka „vodi nekakav sudski spor”. Onda nas je uputio na pres-službu opštine, konkretno na Aminu Vatreš, koja „bi nam mogla reći mnogo više, jer su je zvali i drugi novinari”, ali ona nije odgovarala na bezbroj naših poziva, kao ni Sanel Kasapović, pomoćnik načelnika za urbanizam.