Život od filmskog do slikarskog platna

Po­red sli­ka, stva­rao je mo­za­ik i ka­ri­ka­tu­ru, po­seb­no je vešt u gra­fič­kom ob­li­ko­va­nju knji­ga i no­vi­na. Pri­zo­ri ži­vo­pi­snog za­vi­ča­ja opre­de­li­li su Ver­go­vi­će­vu li­kov­nu emo­tiv­nost i umet­nič­ki iz­ra­žaj. Evo i po­stav­ke „Ruj­ni Zla­ti­bor”, iz­bor iz umet­ni­ko­ve du­go­go­di­šnje lju­ba­vi pre­ma ovoj pla­ni­ni, da to po­tvr­di. Me­đu­tim, ka­ko je o ovom umet­ni­ku pi­sao Sre­to Bo­šnjak, „ka­rak­ter nje­go­ve umet­no­sti ni­je je­di­no uslo­vljen traj­nom ve­za­no­šću za rod­ni kraj, već mno­go vi­še pre­da­no­šću nje­go­vog bi­ća uni­ver­zal­nim vred­no­sti­ma umet­no­sti.”

A film s Mi­le­nom Dra­vić „Vra­ta osta­ju otvo­re­na”, pr­vi njen igra­ni, Ver­go­vi­ću ni­je pred­o­dre­dio ka­ri­je­ru. Sve­stran je on čo­vek, ta ulo­ga mu je tek jed­na koc­ki­ca ži­vot­nog mo­za­i­ka. Na­i­me, bio je i uspe­šan gim­na­sti­čar, a po­sle ulo­ge za­vr­šio sli­kar­ski od­sek na Vi­šoj pe­da­go­škoj ško­li , po­tom i stu­di­je sli­kar­stva na Aka­de­mi­ji pri­me­nje­nih umet­no­sti. Sle­di­le su de­ce­ni­je iz­lo­žbi, rad­na ka­ri­je­ra u užič­koj no­vin­skoj ku­ći „Ve­sti”, gde je bio teh­nič­ki i li­kov­ni ured­nik, osni­va­nje Udru­že­nja li­kov­nih rad­ni­ka Uži­ca, na­gra­de, pri­zna­nja... I, na­rav­no, se­ća­nje na pr­vi film s Mi­le­nom Dra­vić: njen po­če­tak slav­ne ka­ri­je­re, nje­gov de­bi­tant­ski glu­mač­ki na­stup i (po­sle još sa­mo jed­ne epi­zod­ne film­ske ulo­ge) od­la­zak u svet li­kov­ne umet­no­sti.

Film „Vra­ta osta­ju otvo­re­na” de­lo je slo­ve­nač­kog re­ži­se­ra Fran­ti­še­ka Ča­pa. On je sni­mio ne­ko­li­ko fil­mo­va po­sve­će­nih ži­vo­tu mla­dih, ima­li su ve­li­ku gle­da­nost. Eki­pa „Bo­sna fil­ma” i re­ži­ser Čap tra­ži­li su mla­de glum­ce za „Vra­ta osta­ju otvo­re­na”, pa su Ver­go­vić i Mi­le­na, ta­da sred­njo­škol­ka i ba­le­ri­na, do­bi­li šan­su. Upo­zna­li su se u Sa­ra­je­vu na sni­ma­nju, ka­dro­vi su sni­ma­ni i u Za­gre­bu, Mo­sta­ru, Tre­bi­nju...

Pam­ti Ra­de da je igrao Mi­le­ni­nog na­vod­nog bra­ta, ko­ji je bio ma­lo­let­ni de­lin­kvent po­be­gao iz po­prav­nog do­ma. De­bi­tant­ki­nja je već na tom pr­vom ko­ra­ku po­ka­za­la en­tu­zi­ja­zam za glu­mu, a on svo­ju ulo­gu do­bro od­ra­dio, ali mu je sli­kar­stvo ipak bi­lo u mi­sli­ma. Se­ća se da je ta­da na Pul­skom fe­sti­va­lu pu­bli­ka le­po pri­hva­ti­la film, apla­u­zi su bi­li du­gi i sna­žni, eki­pa fil­ma tri pu­ta je iz­la­zi­la na po­zor­ni­cu are­ne. 

– To su ipak sa­mo le­pa se­ća­nja. Sli­kar­stvo je moj svet ko­me sam ži­vot po­sve­tio. Evo sa­da, po­sle vi­še od po­la ve­ka stva­ra­nja, pri­pre­mam re­tro­spek­tiv­nu iz­lo­žbu svog umet­nič­kog ra­da, ko­ja će ob­u­hva­ti­ti po­gled na mno­ge vi­do­ve mog stva­ra­la­štva. To će bi­ti 24. ma­ja u užič­koj Grad­skoj ga­le­ri­ji – ka­že za naš list Ra­do­mir Ver­go­vić.