Lako do posla, još lakše do otkaza

Ma­kron je us­peo da okr­nji ka­men te­me­ljac ko­ji je či­tav vek od­re­đi­vao fran­cu­ski eko­nom­ski po­re­dak, a u či­ju od­bra­nu su gra­đa­ni ru­ši­li vla­de po­sled­njih 20 go­di­na zbri­sav­ši na­po­slet­ku so­ci­ja­li­ste sa po­li­tič­ke sce­ne. Ko­li­ko je opa­sno di­ra­ti u ovo sve­to slo­vo za­ko­na na 3.324 stra­ni­ce, ko­ji na 170 stra­na go­vo­ri o ot­pu­šta­nju, a na 420 re­gu­li­še zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje i bez­bed­nost na ra­du, go­vo­ri to da su Olan­do­vi so­ci­ja­li­sti u stra­hu od po­sle­di­ca gla­sa­li ta­da pro­tiv na­cr­ta iz­me­ne za­ko­na ko­ji je pred­lo­ži­la nji­ho­va vla­da. 

A ka­kve po­sle­di­ce će ose­ti­ti Ma­kron ko­ji se ta­ko­đe su­o­ča­va s ma­sov­nim pro­te­sti­ma, kri­ti­ka­ma i pa­dom rej­tin­ga? 

Za­kon o ra­du do­net je 1910. uz mno­go kla­snih bor­bi i ne­za­pam­će­nih štraj­ko­va, pa se mo­že oče­ki­va­ti da na sli­čan na­čin bu­de od­bra­njen iako ga Ma­kron ru­ši pod tvrd­njom da će pod­sta­ći pri­vred­ni rast. Ali li­be­ra­li­za­ci­ja tr­ži­šta iz­ve­la je na uli­ce lju­de ko­ji se ne da­ju za­va­ra­ti pred­sed­ni­ko­vom mo­der­ni­za­ci­jom, po­naj­vi­še omla­di­nu ko­joj je po­sta­lo ja­sno da ni­ka­da ne­će uži­va­ti stan­dard i si­gur­nost rad­nog me­sta kao nji­ho­vi ro­di­te­lji. Za­pa­že­no je da je u mi­nu­lim de­mon­stra­ci­ja­ma ko­je su uspe­šno bra­ni­le fran­cu­sku te­ko­vi­nu naj­ma­nje bi­lo rad­ni­ka, so­ci­jal­no ugro­že­nih, a po­naj­vi­še mla­dih be­lih Fran­cu­za, če­sto iz pro­vin­ci­je i sred­njeg slo­ja.

U Ne­mač­koj, ko­ja je Ma­kro­nov re­form­ski uzor, upra­vo je so­ci­jal­de­mo­krat­ski pre­mi­jer pro­me­nio za­kon o ra­du sma­nji­va­njem pra­va rad­ni­ka. Ne­mač­ka, ko­ja je ovim re­for­ma­ma po­kre­nu­la trend ko­ji je imao od­jek od Ber­li­na do Ati­ne, us­pe­la je svo­je­vre­me­no da sma­nji ne­za­po­sle­nost. Lju­di la­ko do­bi­ja­ju pri­vre­me­ne, ma­nje pla­će­ne po­slo­ve, ali još lak­še do­bi­ja­ju ot­kaz – što je slu­čaj u go­to­vo svim evrop­skim dr­ža­va­ma, pa i Ita­li­ji.

Rim je kre­nuo u pro­me­ne ka­da je, ima već ne­ko­li­ko go­di­na, ta­da­šnji gu­ver­ner Evrop­ske cen­tral­ne ban­ke Žan-Klod Tri­še iz Frank­fur­ta po­slao pi­smo pre­mi­je­ru Sil­vi­ju Ber­lu­sko­ni­ju. Pi­smo sa re­cep­tom za opo­ra­vak eko­no­mi­je je pot­pi­sao i Tri­še­ov na­sled­nik Ma­rio Dra­gi, a oče­ki­va­nja ECB od pre­za­du­že­ne Ita­li­je spro­vo­dio je i Ber­lu­sko­ni­jev na­sled­nik „Su­per” Ma­rio Mon­ti. Ir­ska i Por­tu­ga­li­ja su za­mr­zle mi­ni­mal­ne za­ra­de, dok ih je Ati­na uma­nji­la go­to­vo za če­tvr­ti­nu. 

A Fran­cu­zi? Da li je ovu ze­mlju na no­ge za­i­sta di­gao sin­di­kat zbog za­ko­na ko­ji je sli­čan u svim ze­mlja­ma? 

In­te­re­sant­no je da oni ima­ju u naj­bo­ljem slu­ča­ju do de­set od­sto sin­di­ka­li­zo­va­nih rad­ni­ka. Da Fran­cu­zi, od stu­de­na­ta do gra­đa­na, ne po­dr­ža­va­ju za­po­sle­ne, ma­li deo sin­di­kal­no or­ga­ni­zo­va­nih rad­ni­ka ne bi us­peo da na­pra­vi pro­te­ste go­di­na­ma za­re­dom. Ana­li­ti­ča­ri, po oce­ni „Nju­jork taj­msa”, štraj­ko­ve prav­da­ju fran­cu­skom kul­tu­rom pro­te­sta i di­ja­lo­ga i iz­nad sve­ga dru­štve­ne so­li­dar­no­sti. To je ono što je ti­pič­no u iz­ve­snoj me­ri i za Špa­ni­ju, Ita­li­ju, pa i Grč­ku. 

A što se Ma­kro­na ti­če, po­li­ti­ko­lo­zi ko­ji iz­u­ča­va­ju isto­ri­ju pro­te­sta ve­ru­ju da on – upr­kos či­nje­ni­ci da sma­nju­je po­re­ze za bo­ga­te i uda­ra na rad­nič­ka pra­va i da je i da­lje pred­sta­vljen kao cen­tri­stič­ki spa­si­telj – mo­že do­ži­ve­ti sud­bi­nu pret­hod­ni­ka. Ovog pu­ta zbog na­či­na ko­mu­ni­ka­ci­je sa part­ne­ri­ma i gra­đa­ni­ma. 

Na­ru­ku mu ide to što de­ce­ni­ja­ma naj­ja­či sin­di­kat u ze­mlji CGT gu­bi uti­caj, ali mu ne­će ići na­ru­ku ako ne bu­de po­što­vao svo­je bi­rač­ko te­lo. Oni ko­ji ve­ru­ju u mla­dog li­de­ra sa­ve­tu­ju mu da iz­vu­če po­u­ke iz is­ku­stva, ne sa­mo pret­hod­ni­ka Olan­da već i Ala­na Ži­pea ko­ji je 1995. oštro na­stu­pao pre­ma de­mon­stran­ti­ma, iz­gu­biv­ši ta­ko auto­ri­tet, ka­sni­je vlast i na­po­slet­ku mu je pa­la vla­da.