​Šansa za Evropu

Govoreći ove nedelje na samitu Evropske unije i zapadnog Balkana Emanuel Makron najvažniju poruku nije uputio potencijalnim novim članicama EU. „Ovo je vreme za odluke” i „Francuska čeka” izjavio je francuski predsednik, ne ostavljajući mesta dilemi na koga je mislio. „Imamo rok koji smo sa nemačkom kancelarkom postavili za jun i očekujem mnogo od njenog odgovora. Francuska je iznela predlog, Francuska je sprovela reforme i Francuska sada čeka. Predstojeće leto će biti trenutak istine”.

Ambiciozni šef Pete republike verovatno nije ni slutio da će komedijant slučaj udesiti tako da Angela Merkel ovog puta bolje čuje njegove pozive za reformu Evropske unije. Istina, ukoliko zaista dođe do produbljivanja saradnje unutar EU, to neće nužno biti zaslugom Makrona i njegovog nadahnutog govora na samitu u Sofiji. Pre će biti da su neki novi vetrovi počeli da duvaju sa donekle neočekivanih adresa.

 

O PRIJATELjIMA I ONIMA DRUGIMA: „Sa takvim prijateljima, kome su potrebni neprijatelji”, požalio se na američki tretman Evropljana pre par dana Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta. Nije trebalo dugo da mu Donald Tramp odgovori kako je EU „užasna” po pitanju trgovine sa SAD i još napomene kako „dobro zna” i Tuska i njegovog kolegu iz Evropske komisije Žan-Kloda Junkera. Nije nimalo prijatan prizor kada u međusobnoj komunikaciji popuste sve unutrašnje inhibicije, naročito ako do razmene niskih udaraca dolazi između onih od čijeg ponašanja zavise i drugi. Nepredvidivo ponašanje koje je Donald Tramp uveo na veliku scenu na momente deluje toliko neverovatno da je sve više onih koji veruju da je pre reč o planskom povlačenju poteza iskusnog biznismena, negoli o njegovim hirovitim ispadima.

Poslednji primeri kada je, ne osvrnuvši se ne pozive ostatka sveta, Tramp istrajao u odluci da se povuče iz nuklearnog sporazuma sa Iranom i da preseli američku ambasadu u Jerusalim, kao da su upalili crvene lampice među saveznicima. Zato toliko priželjkivani impuls za istinski jedinstven nastup EU nije došao od, kako se očekivalo, spoljnog neprijatelja, već od višedecenijskog saveznika.

Neki budući istoričari će zabeležiti dan kada su se maltene simultano smenjivale slike nasmešene Ivanke Tramp na otvaranju ambasade u Jerusalimu i prizori desetina likvidiranih Palestinaca u Gazi. Šta su imali na umu dok su išli u sigurnu smrt nikad nećemo saznati. Ako je i bilo nekakvog plana da se svetsko javno mnjenje uzbudi i postavi pitanje zbog čega je proteklih dana ubijeno više Palestinaca nego žitelja Istočne Nemačke koji su pokušali da pobegnu preko Berlinskog zida – taj plan se nije potpuno ostvario.

Ipak, desilo se nešto što je do pre nekoliko dana bilo nezamislivo. Nemačka je, naime, imajući u vidu holokaust i osetljivu prirodu odnosa sa jevrejskim narodom, po prvi put smogla snage da na odgovornost pozove i Hamas i – Izrael. Posle odluke Vašingtona da se na Bliskom istoku svesno odrekne uloge nepristrasnog brokera, istup zvaničnog Berlina zazvučao je kao glas razuma toliko neophodan u atmosferi sveopšte eskalacije.

ATOMSKI S ISTOKA: Nepredvidivost Donalda Trampa nije jedini razlog za brigu dvojca Merkel-Makron. Na istoku, u Rusiji, neprikosnovena višegodišnja vladavina jednog čoveka predstavlja antitezu svega onoga što bi Evropa trebalo da predstavlja i brani. Istina, bilo je pravo osveženje posmatrati susret Angele Merkel i Vladimira Putina u petak u Sočiju. Naizmenično čavrljanje na ruskom i nemačkom kao da je za trenutak potisnulo naelektrisanu atmosferu koja u odnosima Zapada i Rusije ne jenjava od ukrajinske krize. Ne treba, međutim, biti preterano pronicljiv pa utvrditi da se ispod finog pokrova komplimenata i lepih želja odvija prava realpolitička borba. Toliko željena energetska bezbednost Evrope umnogome zavisi od Kremlja, a apetiti prema unosnom energetskom kolaču su porasli i kod Vašingtona. Da li će Stari kontinent graditi nove gasovode sa Rusijom ili će se preorijentisati na američki tečni prirodni gas danas se čini kao pitanje od više milijardi dolara.

Moskvi naruku ide sve lošija američka reputacija među jednim delom Evropljana. Naime, poslednje ispitivanje javnog mnjenja koje sprovodi drugi kanal nemačkog javnog servisa ZDF pokazalo je da većina Nemaca (82 odsto) ne vidi SAD kao pouzdanog partnera, a da isto mišljenje o Rusiji ima nešto manje, odnosno 58 odsto ispitanika.

Trampovo insistiranje na „Americi na prvom mestu” Evropu kao da ostavlja bez moćnog i važnog saveznika. Istovremeno, Putinov caristički manir teško je prihvatljiv za evropsko društvo koje počiva na snažnoj srednjoj klasi. Isto važi za potencijalna, geografski udaljenija savezništva.

Stoga će Evropa, sve su prilike, snagu za novu fazu morati da traži u sebi i u vrednostima na kojima počiva. Nepristrasni istup Berlina na Bliskom istoku može poslužiti kao putokaz, a pomenuti Makronov „trenutak istine” odavno nije zvučao tako aktuelno.