​Шанса за Европу

Говорећи ове недеље на самиту Европске уније и западног Балкана Емануел Макрон најважнију поруку није упутио потенцијалним новим чланицама ЕУ. „Ово је време за одлуке” и „Француска чека” изјавио је француски председник, не остављајући места дилеми на кога је мислио. „Имамо рок који смо са немачком канцеларком поставили за јун и очекујем много од њеног одговора. Француска је изнела предлог, Француска је спровела реформе и Француска сада чека. Предстојеће лето ће бити тренутак истине”.

Амбициозни шеф Пете републике вероватно није ни слутио да ће комедијант случај удесити тако да Ангела Меркел овог пута боље чује његове позиве за реформу Европске уније. Истина, уколико заиста дође до продубљивања сарадње унутар ЕУ, то неће нужно бити заслугом Макрона и његовог надахнутог говора на самиту у Софији. Пре ће бити да су неки нови ветрови почели да дувају са донекле неочекиваних адреса.

 

О ПРИЈАТЕЉИМА И ОНИМА ДРУГИМА: „Са таквим пријатељима, коме су потребни непријатељи”, пожалио се на амерички третман Европљана пре пар дана Доналд Туск, председник Европског савета. Није требало дуго да му Доналд Трамп одговори како је ЕУ „ужасна” по питању трговине са САД и још напомене како „добро зна” и Туска и његовог колегу из Европске комисије Жан-Клода Јункера. Није нимало пријатан призор када у међусобној комуникацији попусте све унутрашње инхибиције, нарочито ако до размене ниских удараца долази између оних од чијег понашања зависе и други. Непредвидиво понашање које је Доналд Трамп увео на велику сцену на моменте делује толико невероватно да је све више оних који верују да је пре реч о планском повлачењу потеза искусног бизнисмена, неголи о његовим хировитим испадима.

Последњи примери када је, не осврнувши се не позиве остатка света, Трамп истрајао у одлуци да се повуче из нуклеарног споразума са Ираном и да пресели америчку амбасаду у Јерусалим, као да су упалили црвене лампице међу савезницима. Зато толико прижељкивани импулс за истински јединствен наступ ЕУ није дошао од, како се очекивало, спољног непријатеља, већ од вишедеценијског савезника.

Неки будући историчари ће забележити дан када су се малтене симултано смењивале слике насмешене Иванке Трамп на отварању амбасаде у Јерусалиму и призори десетина ликвидираних Палестинаца у Гази. Шта су имали на уму док су ишли у сигурну смрт никад нећемо сазнати. Ако је и било некaквог плана да се светско јавно мњење узбуди и постави питање због чега је протеклих дана убијено више Палестинаца него житеља Источне Немачке који су покушали да побегну преко Берлинског зида – тај план се није потпуно остварио.

Ипак, десило се нешто што је до пре неколико дана било незамисливо. Немачка је, наиме, имајући у виду холокауст и осетљиву природу односа са јеврејским народом, по први пут смогла снаге да на одговорност позове и Хамас и – Израел. После одлуке Вашингтона да се на Блиском истоку свесно одрекне улоге непристрасног брокера, иступ званичног Берлина зазвучао је као глас разума толико неопходан у атмосфери свеопште ескалације.

АТОМСКИ С ИСТОКА: Непредвидивост Доналда Трампа није једини разлог за бригу двојца Меркел-Макрон. На истоку, у Русији, неприкосновена вишегодишња владавина једног човека представља антитезу свега онога што би Европа требало да представља и брани. Истина, било је право освежење посматрати сусрет Ангеле Меркел и Владимира Путина у петак у Сочију. Наизменично чаврљање на руском и немачком као да је за тренутак потиснуло наелектрисану атмосферу која у односима Запада и Русије не јењава од украјинске кризе. Не треба, међутим, бити претерано проницљив па утврдити да се испод финог покрова комплимената и лепих жеља одвија права реалполитичка борба. Толико жељена енергетска безбедност Европе умногоме зависи од Кремља, а апетити према уносном енергетском колачу су порасли и код Вашингтона. Да ли ће Стари континент градити нове гасоводе са Русијом или ће се преоријентисати на амерички течни природни гас данас се чини као питање од више милијарди долара.

Москви наруку иде све лошија америчка репутација међу једним делом Европљана. Наиме, последње испитивање јавног мњења које спроводи други канал немачког јавног сервиса ЗДФ показало је да већина Немаца (82 одсто) не види САД као поузданог партнера, а да исто мишљење о Русији има нешто мање, односно 58 одсто испитаника.

Трампово инсистирање на „Америци на првом месту” Европу као да оставља без моћног и важног савезника. Истовремено, Путинов царистички манир тешко је прихватљив за европско друштво које почива на снажној средњој класи. Исто важи за потенцијална, географски удаљенија савезништва.

Стога ће Европа, све су прилике, снагу за нову фазу морати да тражи у себи и у вредностима на којима почива. Непристрасни иступ Берлина на Блиском истоку може послужити као путоказ, а поменути Макронов „тренутак истине” одавно није звучао тако актуелно.