Srbin je ovde zrno peska u pustinji

– Nemam mog čoveka. Ostali su samo stari, a nekada su ovde sve bile naše kuće, sa ružama i baštama. Moje selo je bilo čisto srpsko, a sad je sve prodato Albancima – kaže naš sagovornik, koji je za 2. 000 evra već kupio za sebe spomenik na groblju gde su mu sahranjeni majka, otac, brat, deda i baba. – Ja ću biti poslednji – veli.

Kako se slaže sa komšijama? – Da ih ne hvalim, ali stvarno su svi korektni. Kad ne siđem u grad pozovu moj broj i pitaju treba li mi hleba i povrća...

Jedan mlađi Srbin iz okolne enklave navodi da se ne omogućava povratak Srbima, a omogućava se prodaja srpskih imanja Albancima. – Opstanak vidimo samo uz božju pomoć. Najveći problem je uzurpirana imovina. Oteli su mi pet njiva. Dve sam povratio tako što sam otišao i sam uzorao...

Na pitanje o bezbednosti uzvraća: – Na jedan mig sve može da se poremeti. Srbin je ovde zrno peska u pustinji. S porodicom živim od socijalnih primanja, pošto Srbi ne mogu da rade, a sa sunarodnicima se viđam po enklavama. Naša znamenja su zapuštena, ali se zna gde je naš kamen...

Iz Beograda smo na ovaj put krenuli autobusom sa kosovskim tablicama, sa Društvom prijatelja manastira Sv. Arhangela, koje je osnovano posle pogroma 2004. i nekoliko puta godišnje na Kosmet vodi sve zainteresovane koji žele da pruže podršku Srbima na jugu južne pokrajine. Njihov cilj je obnova svetinja i čuvanje sećanja na slavne pretke. Rade s blagoslovom Eparhije raško–prizrenske i uz pomoć Kancelarije za KiM, Uprave za dijasporu i Ministarstva za kulturu. Do sada su obnovili manastir Sv. Arhangeli, Crkvu Sv. vrača, preuredili atrijum Crkve Sv. Spasa, delom obnovili Crkvu Sv. Nikole, a u planu je i obnova Crkve Sv. Pantelejmona.

Po predanju, u Prizrenu je bilo onoliko crkava koliko ima dana u godini. Na svakom kvadratnom metru nailazimo na poneku bogomolju, makar i površine 15 kvadrata. Najlepša je upravo crkva Sv. Spasa iz srednjeg veka, koja se nalazi ispod prizrenske tvrđave Kaljaje. Zadužbina je srpske vlastelinske porodice Vladojević i zapaljena je u pogromu 2004.

Nadomak nje Crkva Sv. vrača Damjana i Kozme, takođe stradala 2004, koja je obnovljena i u planu je njeno freskopisanje. Više nje je Crkva Sv. Nedelje, zadužbina Kraljevića Marka, zapaljena 2004. i potom obnovljena. Na njoj stoji znak Unmika i natpis: „Ova građevina je zakonski zaštićena. Svaki čin vandalizma i pljačke smatraće se krivičnim delom najvišeg stepena. Kosovske policijske snage i Kfor preduzeće sve mere i upotrebiće silu ukoliko bude neophodno, da obustave takva dela. Svaki pokušaj uništenja, paljenja ili pljačke je kažnjiv prema Kosovkom krivičnom zakonu”. Pozdravlja nas i otključava vrata crkve ljubazni policajac Albanac, koji je sada čuva 24 sata. Postoji ideja da ovde bude jedina srpska ulica, jer je SPC otkupila srpske kuće duž nje. Niže je i muzička škola, nekada „Josip Slavenski”, danas „Lorens Antoni” – nazvana, rekoše nam, po prvom albanskom muzičaru.

Vreme je ramazana. Na ulicama Prizrena čuje se srpski koji govore tamošnji Goranci. Čujemo da postoji tenzija između Albanaca i Turaka i da se potonji zato iseljavaju. Taksista Albanac, koji nas vozi do manastira Sv. Arhangela, kaže da se i Albanci iseljavaju. Prosek primanja iznosi jedva oko 300 evra i naš sagovornik sebe ne vidi u Prizrenu, već „gore”, u Austriji ili Nemačkoj.

Prizrenski manastir Sv. Arhangeli, u kanjonu reke Bistrice, zadužbina je cara Dušana Silnog. Spaljen je 1999, što se ponovilo i tokom 2004, iako je bio pod zaštitom Kfora. Juna 1999. monah, otac Hariton kidnapovan je i ubijen. Sada je tu novi konak, gde noćimo, a ispred njega sedi pripadnik kosovske policije. Podsetimo, crkva ovog manastira porušena je 1615. i Turci su od njenog kamena sagradili Sinan–pašinu džamiju u centru grada.

Krećemo ka Prizrenskoj bogosloviji, koja je podignuta 1871. kao prva srednja škola na srpskom jeziku na teritoriji Osmanskog carstva, zahvaljujući pomoći Prizrenca Sime Andrejevića Igumanova. I njeni objekti spaljeni su 2004, a škola i zgrada sa profesorskim stanovima obnovljeni su 2011. godine. Danas je ovde 55 učenika i 10 profesora, rektor je vladika Teodosije. Sveštenstvo Bogoslovije ne zrači pesimizmom. – Čovek će videti crno i u Beogradu, a može da se raduje i u Prizrenu. Kad dođe grupa iz Beograda i vidi da se kolo igra u našem dvorištu, oni plaču. Nema plakanja, idemo dalje. Bilo je i gore vreme. Većina stanovnika Prizrena želela bi opet da živi sa Srbima sa kojima su išli u školu. To je ona stara prizrenska gospoda – kažu u Bogosloviji.

Ima i drugih mišljenja. Olivera Radić, profesorka srpskog iz Orahovca, priča kako deca nemaju školu, nego nastavu pohađaju u improvizovanoj zgradi, a sve fabrike su ostale u drugom delu grada. – Ne može da se živi od ljubavi prema zavičaju. Provokacije su svakodnevne. Njihova deca prođu biciklima kroz srpski deo i udare srpsko dete. Nema žica kao do 2004, ali tu su nevidljive žice do kojih možemo da se krećemo. Potreba su nam radna mesta. Stari će poumirati, a mladi će bez posla otići. U osnovnoj školi ima 40 đaka, u gimnaziji devet, imamo dve prodavnice i improvizovanu ambulantu, igralište, na kojem se sve češće igraju šiptarska i romska deca. Mladi posede ispred crkve i to je njihov život. Navikli smo na život u izolaciji – kaže profesorka.

Naglašava da na terenu ne vidi snage Euleksa. – Možda su obukli nevidljivo odelo. Ne bi trebalo da se povuku jer nisu uradili ništa. I dalje nam druga strana ruši grobove. Od 1999. do 2013. u crkvenoj porti je bilo sahranjivanje, a sada posle sahrane lome krst ili prekopaju grob. Na zadušnice bace crknutog psa ili vežu konja, pa samo vidiš na grobu svog oca ili dede – konj. Nisu se smirile strasti – kaže Olivera Radić.

Posećujemo Bogorodicu Ljevišku u centru Prizrena, koja je i pored zaštite nemačkih vojnika zapaljena 2004. U blizini je i Crkva Sv. Đorđa, gde je patrijarh Pavle bio izabran za episkopa raško–prizrenskog. U crkvi nam kažu da im svaki dolazak Srba znači. – Da komšije Albanci vide da nismo zaboravljeni i da nam dolaze naši.

Nastavljamo put Novog Brda, srednjovekovnog grada i rudarskog naselja koje se nalazi na 850 metara nadmorske visine, odakle puca pogled na prelepu metohijsku prirodu. U podnožju živi otac Stevo, koji priča da su prizrenske zadužbine napravljene od novca, zlata i srebra upravo iz Brda. Ono je sad proglašeno za arheološki lokalitet, jer druga strana smatra da Brdo potiče iz rimskog doba, iako ga ga je u potpunosti izgradio kralj Milutin. Ako neko želi parče srpske zemlje na KiM, jedan ar ovde košta svega trideset evra. Crkva otkupljuje što više obližnjih imanja od Srba koji odlaze, jer nema dana da nekome ne ukradu nekoliko krava. Ostale su samo gradske zidine čiju je jednu fazu obnove finansirao Unesko.

U brdima iznad Zvečana dolazimo i do ženskog manastira Sokolica iz 14. veka, poznatog po statui Bogorodice sa Bogodetetom Hristom na kolenima, teškom 450 kilograma. Na svetskoj izložbi „Vizantija: vera i snaga 1261–1557”, u Metropoliten muzeju u Njujorku 2004, među 355 najvećih dostignuća umetnosti Vizantije, uključujući i 23 iz Srbije, bila je Bogorodica Sokolička. Narod statuu prepoznaje kao čudotvornu, posebno za žene koje ne mogu da rode. Manastir ima ikonopisnu radionicu, te porudžbine stižu iz celog sveta, čak i sa drugih kontinenata.

Veliki natpis „Kfor” dočekuje nas u Dečanima. Tu je poznata freska Svetorodne loze Nemanjića i jedinstvena freska „Isus Hrist drži mač”. Oružje je rezervisano za predstavu svetih ratnika, a Isus ovde simbolično mačem razdvaja istinu od greha, dobro od zla. U Jevanđelju po Mateju stoji: „Nisam došao da donesem mir, nego da donesem mač.” To je taj mač.

Stižemo i do Gračanice. Kada je albanska strana bila zainteresovana za prvo imanje do ovog manastira, posed je otkupio Novak Đoković kako bi zemlja ostala u srpskim rukama...

U Crkvi Sv. Spasa grupa „Sanvila” priredila je koncert tradicionalne muzike i održana je izložba slika „Jesen u Prizrenu” nastalih na likovnoj koloniji koja se ovde održava treću godinu zaredom. U gradu srećemo i Živojina Rakočevića, direktora Doma kulture Gračanica i saradnika „Politike”, koji nas podseća na maksimu da se tradicija ne može naslediti, već se mora steći velikim trudom. Razmišljamo o njoj i o predstojećoj snažnijoj duhovnoj obnovi Prizrena u danima kada je tzv. država Kosovo proglasila Prizren za svoju prestonicu.

Ne bih menjao jednu noć u Prizrenu za hiljadu noći u Dubaiju

Srbin koji živi u Prizrenu za „Politiku” kaže:

– Meni nije loše. Imam staro društvo Albanaca, Turaka, katolika, Bošnjaka, Roma. Ceo grad me zna. Bio sam raseljen u Ljigu, Velikoj Plani, Kragujevcu, naplaćao sam se kirija i dojadilo mi je. Kad se pojavila organizacija „Sveti Spas” sa danskim savetom, izgradili su nam kuću i žena i ja smo se pre pet godina vratili. Najveći problem je egzistencija. Kancelarija za KiM daje nam dva metra drva i to potrošimo za zimnicu. Ja primam minimalac od 11.500 dinara i ne želim da molim za pomoć, već da radim, jer sam filigranista. Svaku srpsku kuću jednom mesečno obilazi švajcarski Kfor sa prevodiocem Albancem i pitaju ima li problema. Kažu, ne mogu finansijski da pomognu, ali mogu oko bezbednosti... Za pet godina pomreće svi Srbi u ovom gradu, a nekada smo se okupljali oko crkve, roštiljali, kuvali pasulj… Ne bih menjao jednu noć u Prizrenu za hiljadu noći u Dubaiju, ali kad ode Kfor biće – šta nam bog da.