Čovek koji je preležao strah

Očigledan primer za to koliko je neadekvatan termin u kojem se emituje emisija Mire Adanje Polak „Ekskluzivno” (subota RTS 2 u 15.30) bilo je najnovije izdanje u kojem je autorka razgovarala sa dramskim piscem i scenaristom, akademikom Dušanom Kovačevićem.

Poznat po tome da retko i nerado daje intervjue, ali, zato, svako njegovo pojavljivanje u medijima, svaka dobro promišljena rečenica i za našu sredinu neočekivano introspektivni odgovori, gledaoca navedu na razmišljanje ne samo o ovom umetniku, nego i o sopstvenom životu i uverenjima.

Tokom ovog razgovora Mira Adanja Polak je postavljala direktna pitanja, ponekad i iznenađujuća („da li vas sada nešto boli?” ili „šta znači biti lud”), „začinjena” svojim viđenjem ličnosti i naravi Dušana Kovačevića.

Razgovor je prekidan insertima čuvenih scena iz još čuvenijih filmova snimljenih po Kovačevićevim scenarijima „Maratonci trče počasni krug”, „Sabirni centar”, „Balkanski špijun” koje većina naših ljudi ne samo da zna napamet nego i često i rado citira.

Zato je bilo gotovo otrežnjujuće čuti da Kovačević, koji je nedavno gledao remasterizovanu verziju „Maratonaca”, kaže da se posle projekcije upitao kako je moguće da je tako mlad napisao takav mrak... Prethodno je u ovom intervjuu rekao: „Preležao sam strah i platio sam ga skupo.” Priznao je da nikada ne sluša savete drugih i da ima konstantan osećaj krivice, ako ništa drugo ono da neće ustati na vreme i podelio sa gledaocima svoje vrlo intimno sećanje petogodišnjeg dečaka koji je oboleo od najtežeg oblika meningitisa, mesec i po dana proveo ležeći u mraku jer je svetlost izazivala jak bol... Možda je zato kasnije tokom razgovora rekao: „Ja sam željan svetlosti celog života!”

U ovo doba sulude površnosti, agresivnosti, primitivizma i televizija koje su širom otvorile svoja vrata raznoraznim samoreklamerima i ljudima bez biografije, etike, dostojanstva, osećanja odgovornosti, ovako iskrena priča Kovačevića, koji kaže: „o jednom delu sebe ne pričam i nikada ga nikome neću ispričati”, deluje prosvetljujuće.

Da zanimljivost TV programa čine vinjete iz života koje se odvijaju tu oko nas, ilustruje prilog („Tako stoje stvari”, sreda RTS 1) o Milošu Đorđeviću, ekonomisti iz Johanezburga koji je došao da odsluži vojni rok u Srbiji.

Kad bude skinuo uniformu, vratiće se u Pretoriju gde ga čeka radno mesto u kompaniji u kojoj je volontirao.

Naučio sam srpski jezik i postao bolji čovek, kaže Đorđević koji se ne služi velikim rečima o patriotizmu. Učinio je ono što misli da treba.