Poslednji zvižduk za srpski fudbal
Milorad Mažić sprema se da večeras sudi finale Lige šampiona između Reala i Liverpula. Na istim stadionima koji su Mažića doveli do najboljeg sudije u Evropi, fudbalsku pravdu deli i Srđan Obradović. Sa terena subotičkog Spartaka sproveden je u svlačionicu, a onda i u zatvor, jer je svirao dva penala protiv niškog Radničkog, od kojih će onaj drugi ući u u anale svetskog fudbala. Nikome, naime, nije jasno zašto ga je Obradović dosudio. Ili je bio neuračunljiv, ili je računao da se isplati ući u istoriju i u zatvor. Pitanje je da li ćemo ikada saznati kakva je cena za takvu sramotu, kao što će ostati tajna od kakvog je materijala napravljen Mažić kada godinama uspeva da odoli iskušenjima tranzicionog šutiranja lopte.
Gledanje našeg fudbala je mazohistička rabota, jer je ovo doba kada se igrači i poneki sudija prodaju na kilo, pod plaštom neoliberalizma i slobodnog tržišta. Vrhunska igra i suđenje svedeni su na iznenadni blesak nekoliko pojedinaca. Talentovani dečaci možda su najveća srpska investicija, te se zato kriju po svlačionicama kao zlatne poluge. Na njima zarađuju tajanstveni tipovi u upravama, povezani sa svetskim mešetarima koji ne gube sporove na međunarodnim arbitražama. Čak ni u produžecima! Čak ni u zaustavnom vremenu!
Otuda talentovana deca sanjaju dan kada će pobeći iz prokletog šesnaesterca zvanog Srbija i pronaći mir u areni pod nekom drugom zastavom. Neki će postati zvezde, mnogi otpad, ali će, svejedno, ostati bez iluzije o nevinosti i lepoti sporta.
Dečaci koji obećavaju donose milione klubovima. Od tih transfera klubovi će sprovesti socijalni program i preživeti bar još jednu sezonu. Sa naših terena će, kao u filmu „Gladijator”, možda već posle jednog dana, biti prebačeni u neki drugi tim, u neku drugu arenu. U Holandiju ili Portugaliju, najčešće. Mnogi od njih će završiti na naslovnim stranama, ali ne u rubrici o trgovini ljudima. Nismo li, međutim, želeli slobodno tržište i demokratiju?
To je ključ trgovine fudbalskim mesom. Menadžeri i međunarodni investicioni fondovi ulažu novac u kolonijama, gde klubovi ne zarađuju od televizijskih prava, marketinga i ulaznica. Jer, ko će investirati u loš fudbal?
Imaju li naši mladi igrači drugačiji izbor, okruženi starletama, silikonskim pokretnim gutačicama novca i još koječega. Jedina literatura koji su pročitali su es-em-es poruke. Jedina galerija koju su posetili jeste „Instagram”. Jedina biblioteka u kojoj su bili je „Fejsbuk”. U tom sistemu vrednosti, kada ih zaključavaju u svlačionice, kada im huligani stavljaju pištolje na slepoočnicu, oni žele novac odmah, kako bi pobegli u neke druge lige iz kojih se ne ispada. Klubovi očekuju procenat, a političari se nadaju da će tim novcem zadržati neke nove klince ili kupiti fudbalski škart iz Južne Amerike i Afrike, da bi se iluzija o igri nastavila unedogled. Zato još nije odsviran poslednji zvižduk za srpski fudbal.
Da li će neko od klinaca ikada saznati kako je 1972. godine Vladimir Petrović Pižon pre podne igrao košarku na Zvezdari sa svojim drugarima iz komšiluka. Potom je, umoran od basketa, seo u tramvaj. Putovao je do Marakane. Nije verovao da će ga Miljan Miljanić staviti u prvi tim.
Pižon je te večeri dao dva gola Realu. Pobedio ih je sam samcijat. Imao je 17 godina kada je postao gospodar. Za devedeset minuta izazvao je i sproveo revoluciju. Ali, morao je da potpiše desetogodišnji ugovor sa Zvezdom. Pižon se nije obogatio. Korporacije nisu otkupljivale pedeset odsto njegovog tela, prepuštajući ostatak Pižona menadžerima. Ali nekoliko puta je igrao u timu sveta. Postoji li cena za takav život i karijeru? Može li se na međunarodnom tržištu fudbalskih tela razmeniti bajka za milione evra?
Ako su danas, kad cvetaju demokratija i ljudska prava, mladi igrači tek stavka korporacijskog kapitala, koje će tajanstveni tipovi seliti iz kluba u klub, Šekularac, Džajić, Pižon ili Moca Vukotić bili su zarobljenici sistema koji je dokazivao svoju superiornost tako što je činio istu stvar. Fudbal je smestio tamo gde mu je i sada mesto – na ideološki teren
Da ne bude zabune, Pižon je bio zarobljenik sistema koji je nalagao da se radnička klasa zabavlja tako što niko od tih svetskih igrača, čak ni Šekularac ni Džaja, nije smeo da napusti zemlju do svoje 28. godine. Igrali su u veličanstvenoj jugo-ligi u kojoj je svaki lokalni klub mogao da dogura do polufinala kupa UEFA.
Ako su danas, kad cvetaju demokratija i ljudska prava, mladi igrači tek stavka kapitala, koje će tajanstveni tipovi seliti iz kluba u klub, Džaja, Šekularac, Pižon ili Moca Vukotić bili su zarobljenici sistema koji je dokazivao svoju superiornost tako što je činio istu stvar. Naime, fudbal je smestio tamo gde mu je i sada mesto – na ideološki teren. Nekada u slavu samoupravnog socijalizma, danas u slavu neoliberalizma. Zato je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Klauzevic bi mirne duše priznao kako je fudbal nastavak politike drugim sredstvima.
U novom fudbalskom poretku su, otuda, svi naši mečevi unapred izgubljeni. Ili, da budem jasniji, izgubili smo utakmicu pre nego što je ona počela. Klubovi, koji učestvuju u trafikingu svojih najboljih igrača, Fudbalski savez, koji ne štiti tu decu, i političari, koji su stvorili takvu zemlju, pretvorili su ih u mašine koji će možda driblati još bolje, ali nikada neće na utakmicu protiv Reala otići tramvajem.
I Džaja je doživeo prokletstvo totalitarne ideologije, ali će o njegovom driblingu, kada je ostavio nepokretnog Bobija Mura, pobedivši sam tadašnje svetske šampione Engleze, nekada biti snimljen film. Taj dribling i taj gol su deo kolektivnog pamćenja.
Niko od ovih klinaca kojima treba navigacija, kako bi ujutru saznali kom su klubu preprodati, nikada neće sam pobediti Engleze ili ceo svet. Primetno je da poslednje generacije igrača za reprezentaciju igraju daleko slabije nego u svojim, velikim klubovima, kao da su peta kolona. U podsvesti, znaju da ih je rođena zemlja prodala u sužnje, s tim da ih nije slala u galije, nego u mlaznjake. I to nije samo srpska kob. Mesi briljira u Barseloni, ali kada treba da Argentini vrati Svetski kup, on se seća kako je, kao siromašni, oboleli dečak, prodat katalonskim bogatašima.
I Kristijano Ronaldo poklanja Realu i dušu i telo, ali u dresu Portugalije, on je duboko u sebi ogorčen mladić, jer je, od puberteta, tretiran kao preskupa roba, kao zlatni Ronaldo. A želeo je da bude samo Kristijano.
Da li će se na Svetskom prvenstvu u Rusiji dogoditi veliki prevrat? I kod njih i kod nas?
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
