Da bi se uspešno vodio Beograd, on mora da se voli

Na listi su, osim dr Radojičića, bili dekani Pravnog i Filološkog fakulteta dr Sima Avramović i dr Ljiljana Marković, pa Aja Jung, osnivač Beogradskog festivala igre, direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac, direktor Muzeja savremene umetnosti Slobodan Nakarada, direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković i direktorka Muzeja istorije Srbije Dušica Bojić. Tu su bili profesor Mašinskog fakulteta dr Časlav Mitrović, legendarni Branko Milićević Kockica, direktor Pozorištanceta „Puž”, kao i glumac Svetislav Bule Goncić, ali i Lepomir Ivković. Kandidati za odbornike bili su veliki sportisti, košarkaši Goran Grbović, Milan Gurović i Nebojša Ilić, odbojkašica Jelena Nikolić, kao i rukometašica i nekada najbolja igračica sveta Dragana Pešić Belojević.

Bilo je onih koji su ove časne ljude, uspešne u svojim profesijama, koji su se dokazali van i bez politike, a koji su odlučili da podrže politiku Srpske napredne stranke, pokušali da omalovaže nazivajući ih „plaćenicima” ili „marionetama”. Svojim aktivnim učešćem u izbornoj kampanji, kao i željom da učestvuju u radu Skupštine Beograda, ovi ljudi su pokazali da veruju u politiku koju vodimo. Predsednik Vučić odlučio je da pozovemo sve ove ljude da nam se pridruže, većina njih nisu članovi SNS, jer naša politika društvenih i ekonomskih promena zahteva angažovanje svih slojeva društva. Kao što ne vodimo politiku u interesu stranke, već Srbije, tako smo ponudili politiku za Beograd za čije sprovođenje nam trebaju svi Beograđani. Zato je izbor prvog na našoj izbornoj listi za gradonačelnika Beograda bio logičan, jer mi vodimo odgovornu politiku. Ako je neko bio prvi na listi, mi mu ponudimo da bude gradonačelnik.

Ne varamo ljude kao što je to radila Demokratska stranka 2008. godine, kada je menjala izborni zakon i ukinula direktan izbor gradonačelnika, kako bi omogućila da Dragan Đilas, sakriven iza imena Borisa Tadića, na mala vrata postane gradonačelnik. Naša izborna lista izašla je pred Beograđanke i Beograđane sa projektima koji su počeli u prošlom mandatu i jasnom vizijom razvoja grada u naredne četiri godine. Mi smo građanima ponudili više od 270 izbornih programa, za svaki deo Beograda posebno, u kojima smo jasno naveli šta ćemo da uradimo u naredne četiri godine. Birači su videli da mi ne planiramo samo metro, obilaznicu oko grada, nove mostove i tunele, već da nam je podjednako važno dečje igralište, ambulanta, asfaltiranje sokaka ili urbani džep. Zato smo i ubedljivo pobedili.

Naravno da naša opozicija, koja ne izlazi iz kafića u centru grada i kritikuje sve i svakog na društvenim mrežama, to nije bila u stanju da uradi. Niti znaju, niti žele. Zato su Beograđanke i Beograđani glasali za SNS, čak i ako nisu zadovoljni svakim našim potezom ili onim šta smo uradili za njih. Jer mi radimo i imamo plan, a sa druge strane su imali opoziciju koja ne nudi ništa osim opštih i nerealnih obećanja. Zato je upravo na završenim izborima građanima odluka bila laka, jer su birali između rada i nerada.

Skupština grada nastaviće u naredne četiri godine da sprovodi projekte koji su započeti u prošlom mandatu. Priprema velikih infrastrukturnih projekata traje godinama i mi smo od 2014. godine uradili neophodnu pripremu kako bismo narednih godina počeli sa izgradnjom prve linije metroa, novog savskog mosta i mosta kod Ade Huje, tunela koji će povezati savsku i dunavsku obalu kao i topčiderskog tunela i nedostajuće kanalizacije sa pet fabrika za preradu otpadnih voda

Svi mi koji smo deo gradske vlasti, imamo čast i privilegiju da vodimo Beograd. Da bi se uspešno vodio Beograd, on mora da se voli. Ja ne verujem da Beograd mogu da vode ljudi koji ne znaju bar dva stiha iz „Lamenta nad Beogradom” Miloša Crnjanskog, koji ne poznaju njegovu istoriju, koji nisu čitali Andrića, Pekića, Kiša, Selimovića ili makar Svetlanu Velmar Janković sa divnim pričama o Vračaru, Dorćolu i Beogradu, koji ne odlaze u pozorište ili ne znaju ko su bili Vasko Popa i Libero Markoni. Ježim se od pomisli da nam trebaju tehnomenadžeri koji razumeju samo procese donošenja odluka, koje ne interesuju sudbine ljudi, istorija grada i koji razmišljaju kako da sprovedu odluke koje su donete. Kada imate takve, tada dobijete Most na Adi na pogrešnom mestu, seču platana u Bulevaru ili zatvorene muzeje ili kada kao građanin pitate nešto dobijete batine ili „zini da ti kažem”. Beograd morate da volite da biste znali da ga razvijate, jer svaki deo grada ima svoju priču i istoriju. Koliko god bio moćan i veliki, Beograd bez svoje istorije ne postoji. To je najlepše opisao Momo Kapor rečima: „Beograd nije u Beogradu, jer Beograd u stvari i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.”