Milan Bandić u Zvezdinom zagrljaju

„Mobitel” je prešao u ruke mitropolita Porfirija:

– Dragi naš prijatelju, moliću se za tebe – poručio mu je Porfirije.

Mamićev branilac važi za najboljeg krivičara Hrvatske, ali Džaji i Duletu priznaje da upravo krši osnovni kodeks advokatske etike. Po želji Mamića i svojoj, Veljko Miljević nije bio uz svog klijenta na „presici”, već uz najboljeg igrača bivše Jugoslavije i centarfora koji je raznosio protivničke odbrane i golmane. Naročito Dinamove.

Ali tu se nisu zaustavile nadrealne scene koje svedoče da fudbal može postati faktor otopljavanja usijanih političkih odnosa između Srbije i Hrvatske, jer je posle nekoliko tura pića ekipa koja je sedela za stolom otišla u jedan od elitnih restorana, gde im se pridružio gradonačelnik Zagreba Milan Bandić.

– Čim mi je mitropolit javio da dolazite, otkazao sam sve sastanke. Kada kažete Dragan Džajić, ne misli se na Srbiju. Džaja je toliko veliki da je svačiji. I naš je – rekao je Bandić, poljubivši se sa Džajićem. Tri puta u obraz, naravno. Ista scena i sa Duletom. Zagrljaj i poljupci.

– Bio si plejboj. Bogami, još si – kazao mu je Bandić.

Džajić i Savić pošli su na put u Fežanu, gde se igra turnir veterana nekoliko klubova iz bivše Jugoslavije, a kako nisu dugo bili u glavnom gradu Hrvatske, odlučili su da prenoće. Njihov dolazak trebalo je da bude tih, ali šta se može očekivati od tog tandema čiji su članovi rođeni u istoj zgradi na Ubu, nego da svaki njihov potez izazove huk. Nekada navijača, danas političke vrhuške Zagreba.

Milan Bandić rodom je iz Cerova Doca pokraj Gruda, u Hercegovini, ali se veoma brzo uklopio u krug novih prijatelja iz metropole. Njegov brz pogled ide s lica na lice, sa svakim je odmah na „ti”, vikne sve što misli, umesto da se sakriva iza fraza, a negde je pronašao kinesku poslovicu koju rado citira: „Čak i najveće reke izviru u provincijama”.

Jedan je od poslednjih hrvatskih političara teške kategorije koji ne skriva čestice jugoslovenstva, kao nekadašnji komunista. Počeo je kao Račanov pionir esdepeovac, pa nastavio kao samostalni igrač koji se otrgao, potom je prihvatio zagrebačke političke igre kao „bosovo” odelo, te se čini da svakom Zagrepčaninu poznaje treće koleno unazad, jer ga odmah obrlati. I izljubi, naravno. Ali, kako je već šesti mandat gradonačelnik Zagreba, po kuloarima se već pletu priče da bi mogao da se kandiduje za predsednika Hrvatske na izborima sledeće godine, naročito ako se ima u vidu da se trenutno vodi otvorena bitka unutar HDZ-a između predsednice Kolinde Grabar Kitarović i premijera Andreja Plenkovića. A tu bi se moglo naći mesta za impulsivnog, harizmatičnog i nepredvidivog gradonačelnika.

Umesto odgovora na pitanje hoće li ući u Banske dvore, zagonetno se smeje. Ako to i planira, a krajnje je sumnjiv, hoće li ga njegovo noćno druženje sa Džajićem i Savićem, simbolima Zvezde, Srbije i Jugoslavije, koštati glasova u nacionalističkom hrvatskom biračkom telu?

– Nema šanse. Problem između Srba i Hrvata je što srbuju oni koji nisu Srbi i hrvatuju oni što nisu Hrvati. A kad im krenete tri kolena unazad, vidite da je to gemišt. Mi smo špricer! – smeje se Bandić.

Ali, ko fali za stolom, osim Mamića koji je, završivši „presicu”, šmugnuo u Međugorje, kako bi utehu pronašao u Gospi, a sklonište van granica Hrvatske? Naravno da je to Ćiro Blažević. Mobilni telefon ponovo kruži oko stola. Najpre „trenera svih trenera”, kako Hrvati nazivaju Ćiru, poziva Bandić. Ćiro je u Lozani, kod ćerke, pa se ponavlja scena iz kafića. Ćiru pozdravljaju i Džaja i Dule. Potom su pozvali legendarnog igrača Dinama Rudija Belina. Dijalozi i scene se ponavljaju.

Ponoć se bliži, Džaja objašnjava da je napustio fudbal kad je shvatio da više nije brži od Vedrana Rožića. Dule Savić još jednom objašnjava kako je poluvolejom pocepao gol Arsenala, pa mu Bandić kaže da se i u Zagrebu od purgera ponekad čuje „Duuuule Saaaavić”, što je u davna vremena jugo-lige bilo prvo javno klicanje nekoj ličnosti, a da to nije bio Josip Broz. Čudni su putevi gospodnji. Titovog sina Mišu Broza brani upravo advokat Miljević, koji je i zastupnik Mamića i mitropolije zagrebačko-ljubljanske.

Prošla je ponoć, ali gradonačelnik je zakazao novi susret, kod Samobora, gde mirne, penzionerske dane provodi voditelj Oliver Mlakar, još jedna od ikona stare Jugoslavije.

Sutradan, u jednom od najpoznatijih restorana u Hrvatskoj, čekao nas je vlasnik Štef Gros. Ogrnuo je Zvezdin šal koji mu je Džaja poklonio na jednom od ranijih proputovanja. Iznenada je pao grad, počele su da tutnje protivgradne rakete, ali to nije smetalo da Džaja, Dule, Bandić, Porfirije i crveno-beli Štef poziraju.

Za svakog drugog političara u Hrvatskoj to bi bilo političko samoubistvo, ali je moguće da Bandić naslućuje ono što drugi ne znaju. Ili je fudbal više od života, više od politike, više od racionalnog… I Porfirije, uostalom, navija za Zvezdu. Lopta je okrugla, zar ne?

Ponešto od toga mogao bi da kaže Zdravko Mamić, još jedna fudbalska izbeglica, koji je obezbedio molitvu mitropolita SPC i naklonost Gospe. Još da za njim suzu pusti i Županijski sud!