Beograd ponosno uz svoju reprezentaciju

Ove optužbe bile su povod za lavinu napada na naše fudbalere na društvenim mrežama. Optuženi su da su „naprednjačka reprezentacija” i „Vučićevi plaćenici”, a posebno je napadan selektor Mladen Krstajić, koji se usudio da javno pohvali predsednika Vučića. Nema predsednika ili premijera države koji nije ispratio svoju fudbalsku reprezentaciju na najveće sportsko takmičenje na planeti posle Olimpijskih igara. Ali, kako to razumeju naši opozicionari, predsedniku Vučiću nije dozvoljeno ono što mogu drugi predsednici.

Onima koji danas kritikuju Vučića i vladu zato što su se usudili da fudbalerima ponude premiju nije smetalo kada je bivši predsednik Tadić išao na Vimbldon kako bi se slikao pored Novaka Đokovića kada je osvojio turnir ili kada je u finalu Dejvis kupa stajao u tunelu namenjenom sportistima u kome je pripadnik njegovog obezbeđenja udario tenisera Viktora Troickog!

Nije bio problem ni kada je Tadić posle plasmana fudbalske reprezentacije Srbije na Mundijal u Južnoj Africi, pre osam godina, ispijao šampanjac na stadionu „Rajko Mitić” iako je to protivzakonito ili kada je na jednoj košarkaškoj utakmici u maniru huligana, a ne predsednika republike, pokazivao mišiće u stilu mornara Popaja. Đilasu, koji je tada bio njegov ministar i gradonačelnik, ovo „mešanje politike u sport” tada nije bilo problem, ali mu danas smeta kada Vučić kao predsednik države poseti fudbalere.

Đilasu, kada je bio predsednik Košarkaškog saveza Srbije, nije smetalo da od predsednika Vučića traži da Vlada Srbije plati kotizaciju FIBA od 2,8 miliona evra za organizaciju kvalifikacionog turnira u košarci za plasman na Olimpijske igre u Riju. Tada nije govorio da su košarkaši povlašćeniji od drugih sportista jer se za razliku od drugih nisu plasirali na Olimpijadu, pa smo platili za poseban turnir kako bismo obezbedili šansu našoj reprezentaciji da se takmiči u Riju.

I tada, kao i sada, Vlada Srbije je pomogla sportistima, a košarkaši su to vratili osvajanjem srebrne olimpijske medalje. Licemerno je da o jednakosti sportista priča Dragan Đilas, čije vreme provedeno na vlasti srpski sportisti pamte kao doba kada su na isplatu premija za medalje čekali i po dve godine. Danas država isplaćuje nagrade sportistima u roku od tri dana.

Da napad Đilasa i njegovih pristalica na Vučića zbog fudbala nije slučajnost, već deo strategije, pokazuje njihovo ponašanje u vezi s organizacijom završnog turnira Evrolige u košarci.

Kada je Evroliga 2016. godine objavila da će se najbolji košarkaši Evrope takmičiti u Beogradu za titulu klupskog prvaka kontinenta, Đilas je rekao da „nije zagovornik te ideje jer puno košta”. „Dobro je što će se najbolji klubovi Evrope boriti u Beogradu za trofej, ali više je troška, nego koristi”, reče tada, 2016. godine, Đilas i, kako bi naš narod, rekao „ostade živ”.

Nisam čuo da se obratio javnosti posle završnog turnira na kome je bilo oko 15.000 turista koji su ostavili oko 20 miliona evra. Ako tome dodamo da je skoro 200 televizija direktno prenosilo završni turnir u Beogradu, mogao je „kralj TV sekundi” Đilas sam da izračuna koliko vredi reklamiranje grada na ovim televizijama. Koliko je uspešna organizacija ovog turnira bila značajna za naš grad, koji živi od turizma i investicija, videćemo tek narednih godina.

Zato danas, na početku Mundijala, poželimo sreću našim fudbalerima. Izvinimo im se jer nismo znali da ih ispratimo onako kako su to drugi uradili sa svojim igračima. Šta god da urade u Rusiji oni su naši heroji jer mi smo među najboljim reprezentacijama sveta, a Italija recimo nije.

Žao nam je što su zahvaljujući Đilasu postali predmet političkih prepucavanja, jer nisu to zaslužili. Ali to neka njemu služi na čast. Beograd će ponosno da bude uz svoju reprezentaciju, bez obzira na to da li će pobeđivati ili ne. Daj bože da ih dočekamo na šampionskom balkonu skupštine grada kao mlade fudbalere Srbije koji su 2015. godine postali prvaci sveta.