Kosovska ljubavna priča

Srđan Aleksić (1972) i Stanka Žana Stanković (1975), rodom iz Kosovske Mitrovice, nameravali su da se prijave još na prvo kolektivno venčanje u Beogradu, koje je održano 1999. godine . Zbog NATO bombardovanja nisu uspeli da pripreme sva zakonom predviđena dokumenta. Ubrzo zatim umro je i Žanin otac, a u potrazi za boljim uslovima života ovaj par se preselio u Podgoricu, gde im se pre osam godina rodio sin Aleksa. Više nisu stigli ni da razmišljaju o venčanju.

Jedno vreme živeli su u Kraljevu. Tu im je, sećaju se, bilo najteže. Osetili su gorku izbegličku sudbinu. Odatle su otišli u Matarušku Banju, a pre dve godine doselili su se u Zemun. Srđan je završio mašinsku školu, ali je radio u Vojsci Srbije, u specijalnoj jedinici kao instruktor za obuku pasa. Žana je pohađala tehničku školu i radila je u butiku venčanica u Kosovskoj Mitrovici, koji je držala njena majka.

– Upoznali smo se na dočeku nove 1996. godine, tada nismo ni slutili kakva vremena nas čekaju. Deset godina živimo u vanbračnoj zajednici i oduvek mi je bila želja da se nađemo u toj dugačkoj beloj koloni radosti, smeha i ljubavi. Pošto nismo u mogućnosti da sami napravimo svadbu, čim smo pre nekoliko meseci na radiju čuli za jubilarno kolektivno venčanje, odmah smo se prijavili. Odlučni smo da nas ovog puta ništa ne spreči u toj nameri – kazuje Žana.

Ovaj par živi u iznajmljenom stanu u Zemunu, dok im je veći deo familije na Kosmetu. Srđanova sestra je profesor istorije u Leposaviću, brat je student završne godine DIF-a. U Beogradu je budući mladoženja posao pronašao u jednoj naftnoj kompaniji, Žana trenutno radi u pekari.

– Radim kod privatnika, plata mi je mala, nisam prijavljena za socijalno i zdravstveno osiguranje. Jedina pogodnost je što mi je posao blizu kuće, to mi je važno zbog Alekse koji ide u drugi razred. On je bio najsrećniji kada je saznao za našu odluku da se venčamo. Stalno nas je zapitkivao da li i on može s nama i da li i on treba da obuče odelo – priča ova mlada žena.

Ona kaže da veliku finansijsku podršku imaju od njenog brata koji je fudbaler i igra za skopski „Vardar”. Kada pronađe trenutak slobodnog vremena, Srđan je na nekom od košarkaških ili fudbalskih terena. Žana je usredsređena na čuvanje i vaspitanje sina. Istog dana kada se oni budu „prstenovali”, odlučili su da imaju duplo veselje – u crkvi u Zemunu krstiće osmogodišnjeg Aleksu.

– Naši koreni su na Kosmetu, to se ne može tako lako izbrisati. Sigurno je da nas sve vuče tamo. Ako se poboljša situacija voleli bih da se jednog dana vratimo – razmišljaju Srđan i Žana.