Glumačke istine i laži

Sećam se, samo su me pozvali iz produkcije i rekli: „Snimaćemo seriju, želimo da dođete na audiciju.” Poslali su tekst da se pripremim. Na probi sam prvu scenu odigrao sa glumcem Žarkom Stepanovim. Za njega se već znalo da će igrati Slobu Kokota, Nikolinog i Kristininog najboljeg prijatelja. Video sam da su bili zadovoljni u komisiji. Mada u to nikad ne možete da budete sto posto sigurni. Mogu da budu jako ljubazni, iako ne zadovoljavate sve kriterijume. Sve je igra sudbine. Odahnuo sam tek kada sam saznao da sam dobio ulogu Nikole Isidorovića. A kada sam čuo da se serija „Istine i laži”, za TV Prva, snima više od deset meseci, mojoj sreći nije bilo kraja. Osećao sam se kao da sam dobio milion dolara od tetke iz Amerike.

Tako priča glumac Zoran Pajić, koji je diplomirao na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Ejdusa, 2004. godine. Rođen je u Požarevcu. „Jelena” je njegova prva televizijska serija, a „Koriolan” prvi film. Danas živi sudbinu svih mladih glumaca u zemlji sa malom, skromnom produkcijom.

Pod staklenim zvonom

– Uloge koje su mi ponudili u hrvatskim serijama „Ponos Ratkajevih” i „Ruža vetrova” su obogatile moje iskustvo. Ipak, kopkalo me je zašto ih ne dobijam ovde – kaže Pajić. – U jednom trenutku sam pomislio da možda ne radim dobro.

Ali...

Eto, prošle godine dogodila mu se serija „Istine i laže”, prva velika uloga na domaćoj televiziji.

Za svog Nikolu kaže da je poput Petra Pana, koji ne želi da odraste. Da živi pod zakletvom položenom na maturi sa prijateljima da nikada neće imati stalan posao, porodicu, ozbiljnu vezu...

– Ja sam sin jedinac. Na izvestan način, živeo sam pod staklenim zvonom. U srednjoj školi sam imao oko 120 kilograma, bio sam povučen. Od malih nogu zavoleo sam film i pozorište, a jedina zajednička karakterna crta mog lika i mene jeste to što težimo da budemo slobodni. Što smo sačuvali dete u sebi koje voli da se igra i što držimo do svojih prijatelja.

Čujemo još da su se Pajićevi roditelji bavili trgovinom u Požarevcu, a sada su penzioneri. U šali kaže da je njegov deda mogao da bude odličan glumac. Kada su mu roditelji kupili kameru, deda i baka su bili „glavni glumci” u njegovim „porodičnim filmovima”. Majka Milena obožava domaće serije i kada bi se razboleo puštala mu je nezaboravne „Kamiondžije”, tada je bio najmirniji. Sa tetka Milankom je išao u pozorište, u odelu, sa leptir-mašnom. Glumačke svečanosti „Milivoje Živanović” u Požarevcu nisu propuštali. Omiljena predstava mu je „Tramvaj zvani želja”. Završio je gimnaziju u Požarevcu, matematiku nije voleo. Zbog ovog predmeta je imao noću košmare. Plašio se pismenih zadataka.

Moj zub

– Kada ste jedinac to je mač sa dve oštrice – priča nam. – Majka i ja smo često razgovarali. Oduvek sam bio svestan njene velike ljubavi. Jako je bitno da se priča sa decom. Ako roditelji dete osuđuju, to kod njega stvara osećaj krivice, kod deteta kreće ljutnja. Dete će da traži ljubav na drugom mestu. Ili će biti destruktivno prema sebi i drugima. To su opasne situacije. Ja nisam imao zbog čega da postanem buntovnik, bio sam obasipan ljubavlju u detinjstvu. Zbog toga mi je bilo lako da izgradim dobar odnos sa Arsom, svojim sinom u seriji.

Usput, prepričavao nam je anegdotu sa snimanja serije „Istine i laži”. Primećujemo, voli da se šali na svoj račun.

– Na setu, za doručak često imamo rolviršle i dosta, dosta peciva, što ja volim da jedem. Ali, dogodi mi se da se jednog jutra probudim i osetim da mi se krunica zuba mrda. Ko će sada kod zubara, pomislim. U ponedeljak ne radim, pa mogu da odem tada. Za doručak uzimam jednu, drugu, treću rolviršlu, uh prija... Čujem iz režije javljaju da počinje snimanje, a ja baš u tom trenutku osetim da imam rupu između dva zuba. Da li je moguće da sam progutao krunicu? Bojanu Ordinačev zamolim: „Dođi Bokice, pogledaj?” Ona se slatko smeje, a ja u panici. Snimao sam scenu u kojoj se ljubim sa Janom Ilić. Jana, koju jako volim i cenim, šalila se kako neće da se ljubi sa mnom. Uh, ceo dan sam bio bez zuba. Sve vreme sam razmišljao kako nemam zub. Nisam mogao da se koncentrišem na ulogu. Odmah sam zakazao pregled kod zubara, zalepili su mi krunicu.

Monolog kao azbuka

Pitamo ga kako mu se dogodio film „Koriolan” i kakve utiske nosi sa snimanja rediteljskog prvenca glumca Rejfa Fajnsa:

– Lepo iskustvo. Prvi put sam na kastingu razgovarao sa rediteljem. Kod nas to nije pravilo. Fajns je želeo da nas sve upozna, kao glumce i privatno. Naš razgovor je bio prijateljski prisan. Pričali smo o filmu, glavnom liku, vojskovođi Koriolanu, koliko je u životu jednog muškarca bitna majka. Kada se završio razgovor pomislio sam: dobro ne moram da dobijem ulogu. Sa Fajnsom sam razgovarao o emotivnim motivima, o onome što pokreće čoveka da bude kreativan i prepoznali smo se.

Prošlo je nekoliko nedelja, dobijam poziv da uradim scenu sa Fajnsom. Dobio sam dva monologa i naučio ih kako azbuku. Nisam želeo da se obrukam. Dalje se zna, tu ulogu je dobio Slavko Štimac. Meni su dali drugu ulogu, bio sam vojnik pod komandom vojskovođe Aufidija, koga je igrao škotski glumac Džerard Batler.

Zoranu Pajiću popularnost je stiga u 35. godini. Kaže da ga to ga nije promenilo, trudi se da ostane ono što jeste, ceni dobar odnos sa kolegama, svojom publikom, a i vredan je, ambiciozan i spreman da i dalje napreduje. Okušao se i kao voditelj jutarnjeg programa na Plej radiju. U svoju biografiju je upisao i serije „Bela lađa”, „Jesen stiže, dunjo moja”, „U sosu”. Trenutno igra u pozorišnim predstavama „Crvena” u Bitef-teatru i u „Sumnjivom licu” Reflektor teatra. Gledaćemo ga do 15. juna u seriji „Istine i laži” a onda ide na mali, zasluženi odmor do avgusta za kada je zakazano snimanje novog ciklusa. Kaže da su za kraj ove sezone pripremili „slatko iznenađenje”.

I poručuje: budite uz „Istine i laži”...

Kompliment Džesike Lang

Na snimanju svog drugog filma „U tajnosti” naš sagovornik je upoznao glumicu Džesiku Lang, koja mu je tada dala kompliment da dobro govori engleski jezik.

– „U tajnosti” se snimao u Budimpešti, pre četiri godina – kaže Pajić. – Iako je moja uloga bila mala, po mene su poslati kola. „Nemojte samo zbog mene? Ne, šaljemo vam auto.” U visokobudžetnim filmovima se zna šta ko radi i šta treba da radi. Nigde ne škripi. Smestili su me u skup hotel. Pomislio sam: što je lepo biti glumac! Tada sam osetio čari glumačke profesije. Imao sam svoj trejler na TV-u. Kod nas je teško raditi, ali žar je isti, u tome nema razlike.

Džesika Lang ima sjajno držanje. Kada prođe pored vas ne možete a da je ne primetite. Svi se okreću. Žene, muškarci, mladi, stari. Nosu veliku harizmu. Inače, vrlo je ljubazna osoba, ne glumi veličinu.