Od srpskog Jerusalima do podrške nezavisnosti
Vidovdan je tragičan i slavan datum srpske istorije, koji je tako uvažavan i u Americi pre tačno sto godina. Tada ovaj nacionalni i verski praznik, kojim se slavi Kosovski boj, nije nosio kontroverze, koje mu neki u Srbiji i mnogi van nje danas spočitavaju, ili bi želeli da mu učitaju.
Tada se u Vašingtonu, Parizu, Londonu nije sporila teza da je Srbija 1912. godine „svoje povesno bojno polje vratila u okrilje svoje nacionalne teritorije” i da je Kosovo „srpski Jerusalim” (citati iz tekstova u „Njujork tajmsu” pre jednog veka).
Koliko je Srbija iz ovih svetskih centara imala podršku za ondašnju „kosovsku politiku”, ali i težnju za slobodom i ujedinjenjem slovenske braće, toliko je sada – nema.
Sto godina kasnije u Srbiji je aktuelna grčevita borba za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta na prostoru Kosova i Metohije, a među najgorljivijim zastupnicima nezavisnosti Kosova upravo su nekadašnji saveznici.
Interesi su se promenili, ljudi su se promenili. Koliko bi Srbiji značilo da danas ima u Americi nekoga poput Mihajla Pupina, koji je prijateljevao sa predsednikom Vilsonom, osnovao Srpsku narodnu odbranu, neumorno u javnosti govorio o žrtvama i herojstvu svog naroda i srpske vojske, dao svu imovinu pod hipoteku zarad nabavke vojne opreme za odbranu otadžbine... I nije bio jedini. Zdušno i zajednički radili su u Vašingtonu i Njujorku srpske diplomate Mihajlović, dr Vesnić, dr Slavko Grujić i drugi, dr David Albala, srpski patriota i jevrejski lider, predsednik Srpske narodne odbrane Miloš Trivunac, pa humanisti poput Mejbl Danlop Grujić...
Navodeći da je Veliki rat iznedrio heroje i heroine čovekoljublja i humanosti koji nisu poznavali granice i nisu delili ljude po nacionalnoj, verskoj i političkoj pripadnosti, ambasador u Ministarstvu spoljnih poslova dr Ljiljana Nikšić pominje i zapažene uloge dobrovoljaca iz SAD – dr Edvarda Rajana, lekara koji je spasao Beograd od tifusa, i Rut Farnam, narednika u konjičkoj diviziji srpske vojske. Uz sveopšte poštovanje i divljenje saveznika prema Srbiji, zajedničke aktivnosti Srba i prijatelja Srbije u visokim krugovima SAD, njihovo prisustvo u javnosti, objavljivanje saopštenja i autorskih članaka u „Njujork tajmsu” i „Vašington postu”, doprineli su u ono vreme ugledu i poštovanju Srbije. Kako je onda Vašington od prihvatanja da je Kosovo „srpski Jerusalim” pre 100 godina došao na poziciju glavnog zagovornika kosovske nezavisnosti? I da li je na promenu stava američke administracije zaista najviše uticao period devedesetih godina 20. veka?
Ljiljana Nikšić, autor knjige „Srbija pamti – 100 godina Velikog rata”, ukazuje da su odnosi Srbije sa SAD, Britanijom i Francuskom, tradicionalnim saveznicima, doživeli diskontinuitet i bili su podređeni spoljnopolitičkim interesima Jugoslavije nakon 1945. godine. A otuđenje se, kaže, nije desilo u poslednjoj deceniji prošlog veka, nego mnogo ranije, diskontinuitetom kulture sećanja na specijalne savezničke veze Srba u Velikom ratu.
„Zato je obeležavanje stogodišnjice Velikog rata šansa da Srbija podseti na svoju ulogu i doprinos pobedi saveznika i obnovi kulturu sećanja na tradicionalna savezništva. To je legitimna diplomatska aktivnost na liniji podrške spoljnopolitičkim interesima Srbije danas. Činjenice o ulozi i doprinosu Srbije pobedi saveznicima nisu ’neupotrebljiva prašnjava arhiva’ koja je nebitna za budućnost odnosa Srbije sa svetom. Naprotiv, mogu i te kako da doprinesu prevazilaženju nekih razlika u mišljenjima i percepciji Srbije danas”, kaže ona za „Politiku“.
Ukazujući da je kultura sećanja živa supstanca diplomatskih odnosa i svojevrstan podsetnik, svetionik i instruktivni putokaz u bilateralnim i multilateralnim odnosima, dr Nikšić navodi da treba biti optimista i verovati u mogućnost promene stava – jer je u diplomatiji to moguće. Podseća da je srpska dijaspora ugradila sebe u temelje američke države, da su Srbi u SAD glasali masovno za sadašnjeg predsednika Donalda Trampa, oštro osuđujući odluke Klintonove administracije i bombardovanje 1999. godine, a da je Tramp već promenio neke, do sada čvrste, stavove američke administracije. Ističe i da je na čelu Stejt departmenta Majk Pompeo, najbolji kadet akademije Vest Point, koji je sigurno imao prilike da se upozna sa vojnotaktičkom strategijom Stepe Stepanovića i Živojina Mišića, koja se proučava kao primer vojničkog stoicizma srpske vojske. A prvi čovek Ministarstva spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić pokrenuo je inicijativu da se podigne spomenik Vilsonu i Pupinu u čast 100 godina savezničkih veza Srba i Amerikanaca u Velikom ratu. Vilson je dobio i svoj bulevar u Beogradu na vodi.
Nova prilika za podsećanja biće već za mesec dana. Pre sto godina, 28. jula, na dan kada je četiri godine ranije Austrougarska napala Srbiju, na Beloj kući zavijorila se srpska zastava.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
