Gušterska balada o Pivki

Utovarivali su nas pijane u vozove, uglavnom kroz prozor, posle ludih ispraćaja. Bile su to nezaboravne porodične svetkovine, praznovanje koje je predstavljalo simboličnu inicijaciju dečaka u muškarce. U koverti mi je pisalo – vojna pošta Pivka. Iskusniji drugari su me već prežalili. Trebalo je provesti godinu dana obuke u nekadašnjem austrijskom kazamatu, kroz koji je prolazio međunarodni voz iz Trsta! Postojale su još tri crne tačke za obuku. Škola za rezervne oficire u Bileći predstavljala je laboratoriju iz koje su izlazili mutirani, zli desetari. Govorilo se da je i Kičevo poligon gde se mladi vojnici bez nekog naročitog razloga peku na makedonskom suncu. Sada im je, valjda, nešto hladnije. Greje ih severnomakedonsko sunce…

Poručnik Senad se grebao za viši čin, pa je na pisti Pivke bio naročito motivisan, tvrdeći da nam je ukazana velika čast jer nam je otadžbina pružila priliku da prvi izginemo ako NATO krene na nas. Bio mi je odmah sumnjiv, što se pokazalo nekoliko godina kasnije. Zbrisao je, čim je zagustilo, kod Alije Izetbegovića.

Skupljeni iz svih krajeva Jugoslavije, imali smo preče brige nego da postanemo ležeći vojnici preko kojih treba da prođu tenkovi imaginarnih spoljnih neprijatelja. Bili smo u pravu. Zemlju su razbucali unutrašnji mangupi.

Iznad Pivke su se sudarali vetrovi s Alpa i Jadrana, pa se stvarao kovitlac koji je guštere avgustovske klase bacao na pistu. Vezivali smo se konopcem, kako bi konačno stali u pravilnu vrstu, umesto da kapituliramo pred uraganom. Potom smo trčali uz brdo, pa se spuštali niz njega, a onda taktički jurišali na menzu, počistivši sve zalihe bosanskog lonca. To je bilo tradicionalno jelo koje su mućkali naši ortaci Albanci. Po nepisanom pravilu, uglavnom su radili u vojničkim kuhinjama. Trpali su u kazan sve zalihe mesa i povrća koje su ostale od ručka. Bosanski lonac se na vojničkom meniju zvao i „drnč” jer je bio tek nešto ukusniji od masti za čišćenje automatskih pušaka.

Punih stomaka, u punoj borbenoj gotovosti, bili smo spremni za večernji drugi Dnevnik, u pola osam. SFRJ, te 1985. godine, nije stajala tako loše… Ako je trebalo preživeti patriotske govore poručnika, trebalo se suočiti i s tužbalicama dvojice Halida. Novi albumi Bešlića i Muslimovića bili su narodnjačka kontrateža urbanom novom talasu, u albumima „Šarlo Akrobate”, „Idola” i EKV-a, uz tradicionalnu sarajevsku školu rokenrola. Tako su se muzički ukusi, formirani po nacionalnom i žanrovskom ključu, poklapali s našim putešestvijem. Bila je to papazjanija od hrane, muzike i sudbina momaka skupljenih s konca i konopca. Odnosno, od Vardara do Triglava.

Dečko iz bosanskih planina, recimo, nikada nije video usisivač, pa smo mu objašnjavali da je to novo, tajno oružje koje usisava neprijatelja i pretvara ga u prašinu. Jedan od drugara koga je lokalni regrutni centar pravo s katuna katapultirao u Pivku, prvi put je video televizor. Rado smo ga koristili kao daljinski. Bio nam je zahvalan, kao i mi njemu. Televizijski signal je, naime, hvatao italijanske kanale, a kako su posle ponoći, emitovani erotske slike, dosta vojnika iz te klase nije imalo miran san.

Taj čedni, militarni svet, u kojem se vrhunac bola dešavao kada džombe ili stare kuke na podlaktici istetoviraju znak JNA, pa ga posle pokazuju kao državni pečat da su zreli za ženidbu, predstavljao je poligon na kojem su sazrevali osamnaestogodišnjaci pod titovkom. U tom sudaru svetova pod vojnom upravom razmaženi Beograđani i Zagrepčani, po pravilu najbolji ortaci u uprtačima, nisu bili ništa manje smešni. Saznali smo, gle čuda, da je moguće da sa 19 godina krevet nameštaš sam, a da ne podigneš uzbunu staroj majci.

U toj nepravedno prokaženoj JNA, sklapana su neraskidiva prijateljstva, ali je, svako na svoj način, stekao neizlečive traume. Dule Praizović je od džudiste postao kafedžija. Vlada Novaković je zbrisao u Ameriku i postao detektiv čikaške policije. Čuvao je i Mišel Obamu. Pisac ovog teksta, kao što se da primetiti, i dalje je autodestruktivan. Pokušava da se bavi novinarstvom.

Još smo u kontaktu. Na svakih pet-šest godina. Priče počinju i završavaju se tamo gde smo stali, s Pivkom. Kao i ovaj tekst koji, mahom, liči na prethodne o tom slovenačkom selu. Ponavljamo doživljaje sa straže, o spavanju u šatorima na minus 10, trabunjamo o prekomandama, bojevom gađanju, bežanju preko žice, pisanju ljubavnih pisama devojkama koje su nas šutnule pre zakletve. Ta kompulzivna brbljivost je eskalirala posle četrdesete, kada smo se prepustili prustovskoj melanholiji o godinu dana izgubljenog vremena koje smo poklonili otadžbini.

Da li je bilo vredno toga? Naravno da nije. Sve dok u kafani neko ne naruči pesmu jednog od Halida.

Smešni smo našoj deci. Gledaju u nas kao u muzejske primerke. I kasarna u Pivki je doživela istu sudbinu.