Darovi od srca

Posetio sam sa suprugom kamp za izbeglice u naselju Čardaš, u Vojvodini. Tamo živi oko 300 ljudi, koji su smešteni u barake i svaka porodica ima po jednu sobu. U nekim sobama živi i po 10 članova porodice. Uslovi nedostojni čoveka. Neki od njih žive 15 godina po izbegličkim kampovima.

Najveća je tuga što su smešteni u dolini, u šumi. Nekada je to bio rekreativni centar. Priroda je prelepa i u tome je najveći paradoks: kada bi došao turista i video decu kako se igraju, mislio bi da su na rekreativnoj nastavi. Ali, kada bi ušao u barake, shvatio bi da u jednoj sobi žive i tri generacije. Oni nemaju prevoz ni do prodavnice, ni do škole i potpuno su odsečeni od sveta.

Prenoćili smo u tom izbegličkom centru. Bio sam toliko potresen da nisam mogao da razmišljam o banalnoj stvari kao što je – da li ću stati u krevet.

Tužno je kada slušam jednog čoveka sa Kosova koji mi priča svoju priču. Zove se Veljko. Kaže mi da smo mi najbolji narod na svetu, ali za drugog. Najviše ih pogađa to što su zaboravljeni. Oni nemaju posla. Želeli bi da rade i započnu novi život. Ali, niko im ga ne nudi. Osim kada ih ponekad unajme leti, na poljoprivrednim dobrima.

Pričali smo sa jednim od sponzora. Ponudio se da pokloni nešto što mu ne treba i ne zna šta će s tim, pa bi da "uvali sirotinji".

Nismo prihvatili takvu pomoć. Oni nisu sirotinja i te ljude niko ne sme tako da naziva, niti da ih tako tretira. Zato što su oni isti kao mi. I oni sebe ne smatraju sirotinjom. Oni sebe smatraju običnim ljudima, koji su imali tu nesreću da se zateknu u groznoj situaciji. Oni nisu ni glupi, ni lenji, ni nesposobni. Naprotiv, oni su izuzetno hrabri i optimisti. Veći od nas. Posle 16 godina, posle horora koji su prošli, gde su izgubili svoje najbliže... Neki od njih su gledali kako im je porodica zaklana. I pored svega, oni i dalje pronalaze hrabrosti i snage da veruju da će da bude bolje.

U kampu deca od prvog do četvrtog razreda osnovne škole pohađaju nastavu u skromnoj sobici pretvorenoj u učionicu.