Strast veća od života

Svetsko fudbalsko  prvenstvo u Rusiji snažan je podsticaj za preispitivanje mesta ovog sporta u umetnosti, posebno na filmu i televiziji. Snimljeno je bezbroj dokumentarnih i mnogo igranih filmova u slavu „zlatne lopte”, sa više ili manje uspeha. Istoričari sedme umetnosti zabeležili su da je prvi film sa ovom temom „Fudbaler Hari” (1911) potpisao Britanac Levin Fichamor.

Na filmskom festivalu u Kanu prava bomba je bio „Diamantino” (2018), debitantski film portugalskog dvojca Gabrijela Abrantesa i Danijela Šmita, predstavljen na Nedelji kritike. Kažu, potresao je Kroazetu, nije se očekivalo nešto tako ludo. Naziv krije portugalsku imaginarnu fudbalsku zvezdu, „čija fizionomija priziva Kristijana Ronalda”, kako je primećeno. Heroja će promašeni  penal odvesti u depresiju. Njegova karijera je zaustavljena, pala zvezda mora da pronađe novi smisao u životu. Fudbal je samo izgovor za fantazmagoriju u kojoj dominiraju nadrealistički elementi, sa iskeženim psima koji uleću u teren obavijen roze izmaglicom i druge ekscentričnosti i bizarnosti. Autori su iskoristili ovaj ram da ubace mnogo aktuelnosti; političke i ekonomske afere, kao što je „Panama papiri”, trgovanje u oblasti genetike, porast ekstremizma u Evropi, izbeglička kriza. Po oceni kritičara, „Diamantino” je portret muškarca u krizi, u neukoj potrazi za savršenstvom. Kako god, film je osvojio veliku sponzorsku nagradu „Nespreso”.

Depresija i komedija

Da fudbal može da bude odličan povod i za druge poruke pokazao je i reditelj Ken Louč, dvostruki dobitnik „Zlatne palme” u Kanu, filmom „U potrazi za Erikom” ( 2009) u kojem Erik Bišop, mali poštar iz Mančestera, takođe, prolazi kroz depresiju. U pomoć mu priskače kralj Mančester junajteda Erik Kantona. Recikliran kao glumac i komičar, slavni francuski fudbaler iz osamdesetih i devedesetih godina, sjajno se snašao u Loučevoj analizi engleskog društva u kojem je fudbal lek za najrazličitije neuroze.

Kao dramaturška forma za sportske teme često se koristi komedija kojem žanru pripadaju i dva francuska ostvarenja „Tri nule” (2002) Fabijana Ontena i „Udarac glavom” (1979) Žan-Žaka Anoa. U „Tri nule” Loran Dojč igra mladog Mađara u pokušaju da napravi fudbalsku karijeru i prolazi kroz niz komičnih situacija. Publici se dopao, ali kritika je pronašla ono što se na televiziji označava kao „plasiranje proizvoda”, zbog sponzorstva kluba Pari Sen-Žermena. Žan-Žak Ano je u „Udarcu glavom” kroz podsmešljivu formu pokušao da dokaže kako je trčanje za loptom odavno izgubilo nevinost zabave i čistotu sportskog nadmetanja. Narastanje bogova u kopačkama u provincijskom gradiću prikazao je kroz lik koji je tumačio Patrik Dever.

Mladi fudbaler je junak i „Krokodila iz Bocvange”  (2014), autora Fabrisa Ebonea i Lajonela Steketija. Kroz komediju su sudarili fudbal i politiku. Bocvanga je izmišljena afrička zemlja iz koje je potekao igrač jednog velikog kluba na Zapadu. Pohlepan agent mu namešta povratak u domovinu i učešće na utakmici  koja treba da donese političke poene smešnom i glupom diktatoru.

Prgava narav

Prema knjizi Dejvida Pisa snimljen je „Prokleti Junajted” ( 2009) u režiji Toma Hupera. Priča je o treneru Brajanu Klafu, treneru Lidsa, koji je uspeo da značajno unapredi igru svog tima, za samo 44 dana koliko je trajao njegov trenerski mandat. Ali imao je prgavu narav, nije ga volela uprava kluba i brzo je otpušten. Sjajna uloga Majkla Šina doprinela je visokom rejtingu ove drame, a sama storija je bila više nego dramatična i izuzetna, pa je dobila i više dokumentarnih verzija.

Posebno poglavlje čine filmovi o engleskom fudbalu i njihovim navijačima kojoj pripada trilogija „Huligani” (2005). Prva hronika iz ovog ciklusa, u režiji Leksija Aleksandra otvara problem fudbalskih navijača i društvenog miljea u kojem je fudbalsko nasilje stil življenja. Mat Bukner je Amerikanac, u poseti sestri, u Londonu, gde otkriva ostrašćenost ovim sportom iz ugla zeta, člana grupe fanatičnih navijača Astona vile. Suočiće se sa ljudima strogog kodeksa ponašanja koji ne isključuje nasilje, što je u jednom periodu bila (i ostala?!) izrazita mera identiteta ostrvskih ljubitelja igre između dva gola.

I Francuzi su pokušali da se obračunaju sa svojim navijačima. Svojevremeno je Žan-Pjer Moki snimio „Smrt sudije” (1984). Već naslov nagoveštava dramu u kojoj ima neobjašnjive mržnje i nekontrolisanih emocija. Glumcu Mišelu Serou koji deluje otmeno i smireno dao je ulogu navijača, a Ediju Mičelu robustnog izgleda poverio je lik sudije. Neočekivani kasting je imao svrhu da pojača efekat predrasuda o profilu navijača i njihovom ponašanju. Film je društvena satira, govori o zaluđenosti masa i prikrivenim nasilnicima koji eksplodiraju u ekstremnim situacijama, u ovom slučaju kad sudija izriče spornu kaznu na terenu i pobedi protivnički tim.

 Malo romantike

Zrnce romantike i veru u plemenitost igre nosi „Zlatna lopta” (1994) autora Čeika Dukure. To je filmska bajka inspirisana životom Salifa Keite, prvog afričkog igrača – dobitnika najvećeg priznanja „Zlatna lopta”. Prikazuje strast i talenat 12-godišnjeg dečaka u malom selu u Gvineji.  Opazivši njegov dar, prvu loptu mu poklanja doktorka iz „Lekara bez granica”. Dečak počinje da trenira do iznemoglosti, do tačke uznemiravanja svog sela. Sticajem okolnosti pojavljuje se na utakmici, tamo ga zapazi lovac na mlade talente i tako mališan dobija šansu da postane vrhunski igrač.

Ovakav pristup je u potpunoj suprotnosti sa modernim i oštrijim pristupom francuskog reditelja Kristofa Režina. Nije slučajno izabrao Svetsko prvenstvo u fudbalu da predstavi svoj film „Šminkanje ugleda” (2018) u kojem se bavi mračnim stranama ovog sporta, zakulisnim radnjama, u vremenu u kojem sliku fudbalskih događaja i veličinu takozvanih zvezda kreiraju tabloidi. Njegov glavni junak nedefinisane profesije živi za svoj klub u pozadini, namešta utakmice i devojke oženjenim fudbalerima, briše moralne ispade, manipuliše ljudima i bavi se novčanim malverzacijama. Sve se uzdiže ili pada na stranicama žute štampe.

Iz kinoteke

Holivudski pogled na sferu fudbala možda najbolje ilustruje film slavnog Džona Hjustona „Bekstvo u pobedu” (1981) sa Silvesterom Staloneom, Majklom Kejnom, Peleom… Poduža je lista reprezentativnih glumačkih i fudbalskih imena na odjavnoj špici. Tokom Drugog svetskog rata, u zarobljeničkom logoru, bivši engleski trener organizuje utakmicu sa Nemcima–čuvarima, što je samo paravan za pripremano bekstvo. Antifašistička poruka protiv Hitlerovog Trećeg rajha stilizovana u vojničko-sportskom duhu i natopljena ratnim patriotizmom, ispričana filmskim jezikom koji, sada, već pripada kinoteci.

 Pomenimo i hongkonšku produkciju u animiranoj formi „Šaolinski fudbal” (2002) Stefana Šoua. Univerzalni sport se ovde kuva u egzotičnom sosu i zaliva kič-koktelom dalekoistočnih zapleta. Reditelj je igrače preobrazio u takmičare borilačkih veština, koji skoro kao baletani demonstriraju svu lepotu pokreta i bravura na zelenoj površini.

Kod nas se lopta iz milošte naziva „bubamarom”, mada se dizajn lopte menja svake godine, za svaku priliku. Fudbaleri su pravi manekeni, dresovi se usavršavaju i menjaju da bi oni koji ih nose lako i poletno davali što više golova. Treneri i selektori u skupim odelima skaču sa rezervnih klupa da psuju i viču. Televizija  ima značajnu ulogu u propagiranju fudbala, njena  je  moć u direktnom prenosu bilo sa seoskog igrališta bilo sa stadiona sa   desetinama hiljada gledalaca.

Publika je nezasita uzbuđenja. Zašto je fudbal toliko omiljen, zašto mu se tako rado priklanjaju filmski i TV  stvaraoci – ima bezbroj odgovora. Možda zato što u očaravajuću igru može da se udene sve što čini život: radost, oduševljenje, tuga, bes, ali i patriotizam, nacionalizam  društvena klima, politika, ekonomija. Odražava umeće preživljavanja – novac, talenat, filozofiju, obrazovanje i vaspitanje. Zaista mnogo toga staje u reč – fudbal. Pa i umetnost.

Večita inspiracija

Lopta se vrti i u glavama naših stvaralaca, pisaca i reditelja. Setimo se serije „Više od igre” (1976) autora Slobodana Stojanovića i Zdravka Šotre. U seriji je opisano rivalstvo klubova Građanskog i Radničkog u izmišljenoj  varošici Gradina. To je i istorijska hronika života u Srbiji uoči Drugog svetskog rata u kojoj se sa sportom ukrštaju društvene promene i širenje komunističkih ideja sa životima sugrađana iz različitih socijalnih slojeva. Zato je i naznaka da je sve više od igre...

Dragan Bjelogrlić je u saradnji sa autorima scenarija Srđanom Dragojevićem i Rankom Božićem, a prema istoimenoj knjizi Vladimira Stankovića, snimio seriju „Montevideo, Bog te video”. Pa su onda snimljena još dva nastavka: „Na putu sa Montevideo” i „Montevideo, vidimo se”, ukupno 27 epizoda. Izmontiran je i bioskopski film. Konačno je naciji razjašnjeno šta se to 1930. dogodilo u Urugvaju  na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu i kako su prošli jugoslovenski, odnosno srpski takmičari, kako im je i zbog čega za dlaku izmakla titula... Serija je postigla izvanredan upeh jer je priča o naklonosti prema nogometu proširena na sudbine mnogobrojnih aktera sa slikovitim prikazom predratnog života u Beogradu.

Potpuno je zaboravljena komedija Žorža Skrigina „Drug predsednik, centarfor” (1960). Autori scenarija su Dimitrije Aćimović i Mihajlo Habul. U prvom planu je proslava jubileja radne zadruge, a u pozadini su tri problema malog grada. Sveštenik hoće da restaurira ikonostas, lokalni fotograf pravi spletke, a većina građana priželjkuje da lokalni klub postane fudbalski šampion. Ali, nemaju centarfora. Najbolja moguća glumačka podela: Mija Aleksić, Olivera Marković, Severin Bijelić, Pavle Vuisić, Pero Kvrgić...

„Maradona” (2008) dokumentarac je Emira Kusturice o slavnom fudbaleru Dijegu Armandu Maradoni, premijerno prikazan na festivalu u Kanu. Maradona je čovek u tri dimenzije, fudbalska zvezda, antiglobalistički borac i otac mnogobrojne familije. Ophrvan slabostima i porocima, u sportu i privatno imao je uspone i padove, ali se, uprkos svemu, smatra jednim od najvećih sportista svih vremena.

 Fudbalu se odužio i Darko Bajić biografijom o Dejanu Rambu Petkoviću „O, Gringo” (2011) našem sportisti koji je postigao velike uspehe u Latinskoj Americi i tamo postao legenda.