Od mita i legende do zvanične potvrde

Na ovu temu je, inače, Ostojić Fejić podnela referat na naučnom skupu održanom još juna 1989. godine u SANU, povodom šeste stogodišnjice Kosovskog boja.

Sticajem okolnosti, 10. juna 2007, u osmočasovnoj poseti Tirani bio je Džordž Buš, prvi predsednik SAD koji je posetio Albaniju. Na zajedničkoj konferenciji za štampu s tadašnjim premijerom Albanije Salijem Berišom, Buš je rekao: „Odlučili smo, verujemo da Kosovo treba da bude nezavisno.”

Njegove reči dobro su mi došle da pre jedanaest godina podsetim kako je Srbiju i Kosovo video jedan drugi predsednik SAD – Tomas Vudro Vilson (1913–1921), koji je pre jednog veka takođe mnogo, ali na korenito različit način razmišljao o Balkanu, uveren da na ovom geografskom i političkom prostoru nema stabilnih državno-pravnih rešenja ukoliko u njihovom samom središtu nije Srbija.

Potvrđeno je to visokim uvažavanjem srpskog doprinosa savezničkim pobedama u Prvom svetskom ratu i proslavom Kosovskog dana u junu 1918. u SAD. Američka štampa je ushićeno izveštavala o tim događajima, pogotovo o veličanstvenom skupu održanom 17. juna u elitnom njujorškom hotelu „Valdorf Astorija”, na kome se okupilo oko 3.000 zvanica.

U izuzetnoj atmosferi, prisutnima se tada obratio prvi srpski poslanik u Vašingtonu, Ljubomir M. Mihajlović, uspešan srpski diplomata školovan u Beogradu i Parizu, s ranijim službama u Turskoj, Italiji, Crnoj Gori i Parizu. Govoreći o stradanju srpske vojske i naroda, Mihajlović je u „Valdorf Astoriji” naglasio pouzdanost srpskog savezništva koje ni ogromna iskušenja ne dovode u pitanje. Posebno je stavio do znanja da je „sloboda jugoslovenskog, poljskog i čehoslovačkog naroda najsigurnije jemstvo svetskog mira i odbrane od pangermanizma”.

Tom porukom, Mihajlović je, u stvari, referisao na čuveni govor predsednika SAD, poznat pod nazivom „14 tačaka”, u kome je Vudro Vilson 8. januara 1918. pred oba doma Kongresa izneo šta su ratni ciljevi SAD. Tada je stao u odbranu načela prava naroda na samoopredeljenje, javnih međudržavnih ugovora, demokratije i slobodnog tržišta. Poklapalo se to sa stavom Kraljevine Srbije, koja se, pritisnuta najvećim stradanjima i iskušenjima, zalagala za načelo prava naroda na samoopredeljenje od samog početka rata.

Iznoseći poziv zaraćenim stranama da prekinu sukobe, ukazujući na potrebu razoružanja i povlačenja Centralnih sila s okupiranih teritorija, Vilson je u 11. tački svog govora tražio i bezbedan i siguran izlaz Srbije na more.

U Velikom ratu predsednik Vilson se neposredno uverio u čvrsto savezništvo sa Srbijom i srpskim narodom, čemu je znatno doprineo Robert Lansing, državni sekretar SAD, s kojim je srpski poslanik Ljubomir M. Mihajlović uspostavio odnose međusobnog dubokog razumevanja i poštovanja. Veliku ulogu u gradnji tako prisnih odnosa odigrao je dr David Albala, srpski kapetan i diplomatski poverenik, vodeći autoritet jevrejske zajednice u Srbiji onog vremena.

Zahvaljujući ovom trolistu i uticaju koji je Lansing imao na predsednika Vilsona, Srbiji i srpskom narodu je odata naročita počast 28. jula 1918. godine – na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji, na Beloj kući, na javnim i državnim zgradama u SAD vijorila se srpska zastava, po nalogu samog predsednika Vilsona.

Istog dana Vilson je pojasnio stratešku poziciju SAD u smiraju Velikog rata. Učinio je to u proglasu „Narodu Sjedinjenih Država”, u kome je poručio:

„U nedelju 28. jula pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, objavom rata od strane Austrougarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od strane neprijatelja spremnog da ga uništi.

Plemeniti je taj narod odgovorio.

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta većim od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena.

Da se narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih ili velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoj sopstveni oblik vladavine, priseti načela za koje se Srbija viteški borila i propatila – onih istih načela za koja se zalažu Sjedinjene Države.

Ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji, sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.”

Navedenim rečima u proglasu „Narodu Sjedinjenih Država” predsednik SAD Vudro Vilson se tačno pre sto godina obratio javnosti, baš na dan kada je po njegovom nalogu zastava Kraljevine Srbije bila istaknuta na Beloj kući.

Trebalo je da prođe dosta vremena da taj događaj uz prateće nedoumice, čak i podsmešljive komentare, konačno bude potvrđen – i u Srbiji i u SAD.Antrfile

Najobrazovaniji predsednik SAD

Predsednik Vudro Vilson je verovatno najobrazovaniji predsednik u istoriji SAD. Prvo je diplomirao na Univerzitetu Prinston, zatim je studirao pravo na Univerzitetu Virdžinija, a posle neuspele advokatske prakse, nastavio studije istorije i političkih nauka na uglednom Univerzitetu „Džon Hopkins” u Baltimoru.

Doktorirao je 1885. s izvanrednom analizom zakonodavne vlasti SAD, posvetio se profesuri i predavao od 1890. pravne i političke nauke na Prinstonu, čiji je predsednik postao 1902. godine.

Kao kandidat Demokratske stranke nominovan je na predsedničkim izborima na kojima je 1912. odneo i pobedu.

Odan idealima pravde, slobode i demokratije, predsednik Vilson je nekoliko meseci pre ulaska SAD u rat protiv Austrougarske i njenih saveznika (6. aprila 1918) održao 8. januara 1918. pred oba doma Kongresa svoj čuveni govor „Četrnaest tačaka” o ratnim ciljevima SAD.

Tačka 11 iz govora predsednika Vudroa Vilsona naišla je u srpskoj vojnoj misiji na razočaranje pošto je bila praćena i stavovima o poratnom održanju Austrougarske, utoliko pre što je bilo jasno da Vilson u samoopredeljenju naroda vidi temelj međunarodnog poretka posle Prvog svetskog rata. Predsednik SAD je, međutim, posle nekoliko meseci promenio svoj stav, shvativši da je Habzburškoj monarhiji došao kraj