Čija su naša deca

Generacije rođene pedesetih, šezdesetih, a posebno sedamdesetih i osamdesetih godina u sećanjima na detinjstvo, učiteljicu, igru i prijatelje imaju i televizijske junake koji su obeležili i ulepšali njihovo odrastanje.

Poletarac, Neven, Sa vanglom u svet, Metla bez drške, Stočiću postavi se, Priče iz Nepričave (Milena Dravić i Zoran Radmilović), Pustolov (Milan Lane Gutović), S one strane duge, Kocka, kocka, kockica, Na slovo na slovo, Tobogan, Kolariću Paniću, Hiljadu zašto, Dvogled, Sa vanglom u svet, Fore i fazoni... upotpunjuju lepe slike iz naše memorije.

Bili su tu i crtani filmovi koje smo obožavali: Tom i Džeri, Atom mrav, Čarobna šuma, Denis vragolan, Popaj i Oliva (kojoj je glas pozajmljivala Vera Čukić), Cipelići, Kamenko i Kremenko... Divnu dečiju muziku je komponovao Miodrag Ilić Beli, a u Dečjoj redakciji RTS radili su Vera Belogrlić, Raša Popov, Ljubivoje Ršumović, Dragan Babić...

Šta imaju današnja deca? Svakog jutra na Drugom programu Javni servis emituje crtane filmove, ali mališanima je po čitav dan pogled prikovan za crtane filmove na specijalizovanim kablovskim kanalima i na mobilnim telefonima gde se rađaju mali članovi potrošačkog društva. Jer svaku nacrtanu princezu prati čitava industrija i onda sledi kupovina majica, tanjirića, kišobrana, sveski, torbica sa omiljenim likom. Sve dok klincima ne izađe iz mode a trgovci smisle novu paletu proizvoda koje će mamama, tatama, bakama, dekama, kumovima izbiti pare iz džepa...

Šta još deca gledaju? Emisiju „Praktična žena” i seriju Andrija i Anđelka, koje nisu namenjene tom uzrastu. Njihovu psihu i razvoj neće upropastiti to što gledaju recepte za kolače u „Praktičnoj ženi” ili slike iz svakodnevice imaginarnog vanbračnog para, koji je uzgred budi rečeno nasekirao roditelje u Hrvatskoj koji su pažljivom istragom ustanovili da im deca govore „bre” jer su to čuli od Andrije i Anđelke. Plava ptica i Kukuriku šou su za pretškolski uzrast...

I dok je nekada najveća opasnost koja je mogla da snađe dete bilo to da padne sa bicikla i izgrebe kolena ili nos, danas se u blizini osnovnih škola prodaje droga, vršnjačko nasilje – verbalno i fizičko – postaje uobičajena stvar, na decu vrebaju ne samo nepoznati ljudi zlih namera nego gotovo svakodnevno čitamo vesti o monstruoznim incestima ili napastvovanju devojčica i dečaka... Ove slike iz pakla jednako su prisutne u malim sredinama koliko i u velegradu. Da li  decu i tinejdžere neko sa televizije upozorava, savetuje ili teši? Naravno da – ne!