Mile i Tompson

Mile Kitić može nakriviti kapu na svojoj sveže ofarbanoj crnoj kosi. Pokušaće šezdesetšestogodišnji pevač svakako i da se nasmeje ako njegovi obrazi, u koje je ubrizgan botoks, dozvole mišićima lica da izvedu tu veselu grimasu. Mile je konačno ušao na velika vrata u politički mejnstrim, postavši relevantna muzička figura predsedničke rasprave.

Šefica hrvatske države Kolinda Grabar Kitarović olako je ocenila da je Marko Perković Tompson nešto poput Mileta Kitića u Srbiji, dok je Aleksandar Vučić odgovorio da Mile ne peva „Za dom spremni”. Suvišno je raspredati o proustaškoj orijentaciji dvorskog narodnjaka Hrvatske, čije pesme Kitarovićeva pušta i svojoj dečici. Moguće je da ona krišom sluša Mileta kada padne noć jer odakle bi joj baš on pao na pamet, osim ako joj njegovo kodno ime nije prišapnuo neko od savetnika koji osluškuje srpske narodnjake. To nije subverzivna aktivnost jer je u Zagrebu otvorena radio-stanica koja je umesto sentiša počela da emituje Acu Lukasa, Cecu, Brenu, da ne nabrajam redom.

 

Ovde je reč o nečem drugom. Muzika „Južnog vetra”, tako se zvao orkestar i produkcija koju je sredinom osamdesetih godina stvorio leskovački kompozitor Miodrag M. Ilić, poznatiji kao Mile Bas, postala je vladajuća kulturna ideologija, od Vardara pa do Triglava. Nove granice su postavljene, ali je muzička oluja srpskog juga, s pevačima mahom iz Bosne, obojena orijentalnim jaukanjem o izgubljenim ljubavima, patnji i bolu izgubljenih duša iz musavih predgrađa velikih gradova koji su emigrirali s njiva i pašnjaka. Te pesme su omađijale i našu decu. Samo se vokali menjaju. Ko je čuo za izvesnog Đanija?

Mile Bas se nije obazirao na sveopšte ismevanje i elitističke pridike upućivane njegovim izvođačima – Sinanu Sakiću, Miletu Kitiću, Kemalu Malovčiću, Šemsi Suljaković i Dragani Mirković. Uzgred, Mile Bas je bio roker, ali očigledno i prorok, shvatajući da Jugoslaviju neće sačuvati poklonici „Bijelog dugmeta”, „Riblje čorbe”, „Azre”, „Ekatarine Velike”, „Partibrejkersa” ili „Prljavog kazališta”. Nisu je sačuvali ni gubitnici iz sivih solitera i seoskih bircuza koji su sekli vene, a potom se ušivali dok su razbijali čaše, naričući horski: „Izdali me prijatelji, izdao me brat, izgubila sve sam bitke, al’ još vodim rat!”

Bila je čudna crvena diktatura koja je oporezivala te ploče kao šund, dok su pevači i pevaljke poput ilegalaca, prezreni od štampe i televizija, punili šatore i provincijske hale.

Još jedan veliki prasak jugoslovenske potkulture dogodio se u Brčkom, negde u vreme kada je Mile Bas u Leskovcu prokleo rokenrol. Mladi i ambiciozni harmonikaš Saša Popović ostao je bez glavne zvezde, izvesne Spase, koja je u tom maglovitom gradiću na Savi pronašla svoju ljubav. Saša je svratio do Doma kulture „Vasa Pelagić”, gde su dobre devojčice pevušile šlagere. Primetio je visoku, krupnu plavušu. Zvala se Fahreta Jahić. Ostalo je istorija.

Kada je Milka Planinc, prva žena premijer socijalističke Jugoslavije, govorila da će biti upamćena po epohi Lepe Brene, nije ni bila svesna koliko je u pravu. Jugoslavija se raspala kao harmonika dugmetara, a Fahreta Jahić nastavlja da apsolutistički vlada svim njenim avnojevskim restlovima. Establišment državica bivše Jugoslavije, od političkog do pucačkog, zapravo ne zna kome je potčinjen: briselskoj ideologiji ili muzičkom ekspanzionizmu junaka „Južnog vetra”, poslovne imperije Lebe Brene i Saše Popovića ili kontroverznoj harizmi Svetlane Ražnatović. Više ništa nije moglo da zaustavi taj hipnotički miks kola, orijenta, popa i diska.

Hrvatski branitelji, čija deca odlaze vikendom u Beograd, varaju se kada misle da je splavarski ekspanzionizam ideal svega onoga što je sanjao Sloba: da svi Srbi žive u jednoj državi. U ovoj postmoderni nema ni trunke nacionalizma. Reč je o čistoj lovi.

Naime, nove vladajuće kaste i njihove verne ljube, mahom mlade sponzoruše, ogrnute demokratskim i proevropskim oreolom, traže muziku za sebe. Saša Popović, Mile Bas i još nekoliko njih nisu Mokranjci, već klasični biznismeni koji stvaraju nova studija spajajući nespojivo: hard-rok i harmoniku, hip-hop i Mileta Kitića, Halida Bešlića i „Metaliku”, gunj i „armani”, „versaće” i radnički kombinezon, život i smrt. Ako ste hteli definiciju turbo-folka, dobili ste je!

Žanrovska mutacija takozvane novokomponovane muzike, kao i svaka priča, svodi se na ideološku ravan. Muzički komesari nastavljaju da hipnotišu klince, sklapajući savez s političkim elitama. Gubitnici tranzicije moraju stalno pevati refrene o tužnom kraju i sudbi kletoj u kojoj će živeti nesrećno do kraja života. Takvi, suznih očiju, ne primećuju da je sve ono što je bilo njihovo, prelilo u džepove političkih i poslovnih mesija. Samo je produkcija usavršena.

Kada me kolega iz slovenačke „Mladine” pitao da li je normalan jer sluša Sašu Matića i Cecu, rekao sam mu da ne brine za zdravlje. Jer, ono što voli da sluša je turbo-pop, novi žanr silikonskog neoliberalizma koji je sjedinio slobizam, dosizam i Vučićevu epohu. Tranzicija u svim državicama bivše Juge odigrana je po istim notama. Otuda se svi prepoznaju u tim pesmama.

Ali, smrt Sinana Sakića propraćena je u ozbiljnoj štampi kao odlazak na onaj svet Džejmsa Brauna. Sinan nije pristajao na kompromise. Ostao je neprilagođen. I konačno shvaćen. Kao Mile Kitić, uostalom. Tompsonu tu nije mesto. Ni kao pevač, ni kompozitor, ne pripada tom melosu. Ne bi mogao da im prinese ni pečenje, ni ozvučenje.