Dve Srbije prošle kroz Guču

– U žiži ovog sabora biće isključivo trubači, nema nijednog estradnog koncerta, ulaz na sve priredbe je besplatan kao i parkiranje na javnim površinama. Skupština opštine Lučani nedavno je osnovala i ugostiteljsko preduzeće „Dragačevski horizonti”, koje je preuzelo motel „AS” kod pozornice, brinuće o ishrani znanica, gostiju i učesnika u programu, ali je otvoren i za ostale posetioce. Tu će, i u saborske dane, cene da budu uobičajene kao tokom čitave godine, odnosno, da kažemo, starinske. Što se programa tiče, naročito smo zadovoljni što će poslednjeg dana, u nedelju, jedan za drugim koncerte držati velemajstori trube Ekrem Mamutović iz Vranja i Dejan Lazarević iz Požege, koji su i izvanredni ljudi – napominje Jolović.

Ko sve, evo 57. godina, dolazi u brdsku varošicu, na najveći narodni sabor u Srbiji, i šta nalazi u ovoj pomamnoj zbirci muzike, veselja i razbibrige?

U svojoj doktorskoj disertaciji „Mesto i domašaj Dragačevskog sabora u kulturnom miljeu Srbije” (2012), odbranjenoj na  Departmanu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, kompozitor i sociolog dr Dragoslav Petrović razvrstao je saboraše u tri kolone.

U prvoj je, veli, egzibicionistički tip: „Tu bi bila svrstana većina mladih od 20 do 25 godina. Prepuštaju se uživanju u trubačkoj muzici, uobičajeno je i često svlačenje mladića do pola, isticanje tetovaže i pirsinga, penjanje na Spomenik trubaču radi fotografisanja, s obaveznim rekvizitima – pivom, šajkačom, majicama s namenskim natpisima, srpskom trobojkom i kratkim fudbalsko-navijačkim napevima u maniru falš-pevača. Kao vizuelna osobenost, ističe se i podignuta ruka s tri ispružena prsta.”

Sledeći tip je meraklijski: „Čine ga oni između 25 i 40 godina koji se vesele sedeći pod šatrama (čekajući da ih verzirani i iskusni svirači pogode određenom pesmom ili melodijom), ili hodaju lagano ulicom držeći u ruci bocu alkohola okruženi trubačima, a ovi duvaju iz sve snage, ne mareći za melodijsku i harmonsku preciznost.”

Treći, šetački tip jeste najumereniji. „To su pretežno bračni parovi ili njihovi rođaci pristigli na sabor, srednjih godina i stariji, koji znatiželjno posmatraju performans na ulici i pod šatrama, ali se drže po strani. Uglavnom ne uzimaju alkohol, a često vode i decu sa sobom. Prema ostaloj publici gaje prilično ambivalentan odnos, čas je kritikujući zbog razuzdanog ponašanja, ali isto tako i odobravajući neke postupke koje pripisuju mladosti saboraša.”

Ovo je, dakle, praznik života opšte vrste, privlačan za sve uzraste. Zato i ruske diplomate požele da dojezde u varošicu od 2.000 duša. Radi toga su ovde, uostalom, minulih leta, bile princeze (Jelisaveta) i prinčevi (Tomislav Karađorđević), vodeći srpski i ranije jugoslovenski političari i državnici Republike Srpske i Crne Gore, a na razmeđu dva veka i haški optuženici Ratko Mladić, Nebojša Pavković i Dragoljub Ojdanić.

U letopisu sabora zabeleženo je da ovde, u vreme svoje političke moći, jedino nikad nisu kročili Tito i Slobo.

Da je Sabor u Guči važna planetarna zverka svedoči i činjenica da je ambasada SAD u Beogradu tačno pre devet godina poslala u Vašington, Nacionalnom savetu za bezbednost, poverljivu informaciju o ovoj priredbi, što je ubrzo otkrio Džulijan Asanž i objavio na svom sajtu „Vikiliks”.

„Guča leži u Šumadiji, centralnom regionu Srbije, gde još vlada jak nacionalistički osećaj i mnogi ljudi povezuju Sjedinjene Američke Države s NATO bombardovanjem 1999. godine. Festival privlači pojedince sa sličnim naklonostima, zajedno sa strancima, stavljajući ih u promukao ambijent glasne muzike, tradicionalne srpske hrane pečene na požaru i slobodno točećeg piva”, piše u obaveštajnom izveštaju Cije.

Pored špijuna, ovde se motaju i časni ljudi, gledajući da nešto rade i zarade. Jedan od njih je Mileta Jelić – Mićo Mrak iz Ljubića, koji decenijama drži šatru s espapom – jagnjetina, prasetina, kupus iz ćupa – u svetskoj prestonici trube. S promenljivom srećom, zavisno od toga koliko narod ima para. To nam uvek poveri na svoj, duhovit način. Ako su godina i pazar loši, on veli: „Prazno bure ne peva.” Kad je nešto bolje, kaže: „Sitna para čoveka veseli.” A kad je pazar odličan, suvo rekne: „Nemam izjavu za tebe.”

Sila pesnička i književna prošla je kroz Guču, i evo kako je radosnicu o saboru sročio srpski Orfej, Dobrića Erić:

„Truba peva u sred Dragačeva, truba guče u nedrima Guče, danas sunce iz trube izgreva, pa nam sija u duši Srbija.”

Bog sveti zna šta će se dogoditi sa saborom, koji je već postao deo običaja srpskog naroda i do sada privukao goste iz čak 83 države sveta (i dalje važi obaveza da hoteli i konačari prijave strance policiji), ako Srbija nekog dana uđe u Evropsku uniju. Ko bi tada mogao da zabrani i kontroliše pušenje i pijenje na svakom mestu, muziku od koje se ne čuje ništa drugo, kuvanje kupusa na sokaku...

U svakom slučaju, hvala Vuku Karadžiću. Prevodeći Novi zavjet, on je sam načinio 84 nove reči, među kojima je i trubač, dodavanjem srpskog sufiksa -ač na glagol trubiti. Ostale su vikač, vrebač, izmišljač, kušač, prepirač, slušač i tako redom.