​Od postistine do otkaza

U jednom od onih šarmantnih programa iz arhive nekadašnje Televizije Beograd pre nekoliko dana emitovana je emisija o Stojanu Stivu Tešiću, Amerikancu srpskog porekla, oskarovcu i velikom zaljubljeniku u obe svoje domovine. Pomenut je i Tešićev film „Četiri mangupa”, koji je „Njujork tajms” svojevremeno nazvao najboljom pričom o Americi šezdesetih godina prošlog veka. Ostvarenje se bavi unutrašnjom borbom doseljenika iz Jugoslavije (poput samog Tešića) da pomiri sopstvena očekivanja koja je imao o SAD sa realnom slikom društva koje je zatekao.

I baš pitanje nesklada između istinske realnosti i naše percepcije o njoj nije napuštalo Stiva Tešića ni u kasnijim razmišljanjima. Ova dilema je, uostalom, dovela do toga da još pre četvrt veka smisli kovanicu „postistina” koja je danas nezaobilazan termin u svakoj analizi savremenog trenutka. Tešić je pravilno detektovao sklonost ljudi da podsvesno „zaziru od istine” jer ona ume da bude neprijatna, što je osobina koja se u poslednje vreme nepravedno pripisuje isključivo Trampovoj Americi ili postbregzitovskoj Velikoj Britaniji. Sada su u modi fraze o „lažnim vestima” i „alternativnim činjenicama”, kojima je objavljen i rat. Ipak, malo ko od prvoboraca za istinu haje za sumornu statistiku o sve češćem otpuštanju sa posla onih koji bi trebalo da predstavljaju najveći garant u zaustavljanju ovih pošasti – novinara.

 

KOME SU POTREBNI PROFESIONALCI: Od 2008. do 2017. godine broj zaposlenih u američkim redakcijama opao je skoro za četvrtinu, sa 114.000 na 88.000, pri čemu su najgore prošli štampani mediji, u kojima su otkazi podeljeni za oko 32.000 novinara, urednika i foto-reportera. Analiza vašingtonskog Istraživačkog centra „Pju” potvrdila je ono o čemu se odavno pričalo: profesionalci, obučeni da prenesu vest i pruže njeno objašnjenje i moguće dublje značenje, jednostavno – previše koštaju. Za sadržaje koji obezbeđuju kakav-takav opstanak na tržištu često je dovoljan senzacionalistički izveštaj zasnovan na neproverenim informacijama. Takvoj raboti nije neophodan novinar koji misli svojom glavom i „gubi vreme” na trice kakve su druga strana ili provera informacija.

Prema ocenama stručnjaka verziranih u globalnim medijskim kretanjima, na udaru ovakovg trenda, kako u Americi tako i u ostatku sveta, nalaze se najviše mediji takozvanog srednjeg opsega, koji pokrivaju uglavnom regionalna dešavanja. Veliki nacionalni mediji, kao i određeni lokalni, manje su pak izloženi ovakvom riziku. Objašnjenje se nalazi u činjenici da redakcije koje nisu specijalizovane samo za regionalne teme mogu da računaju na veću publiku i posledično veći priliv oglašivača. Razlog opstanka lokalnih medija eksperti pronalaze u vernosti koju su oni tokom godina izgradili kod publike u manjim zajednicama. Ovde, međutim, valja naglasiti da lokalne zajednice u ekonomski razvijenim zemljama ne mogu biti tretirane na isti način kao one u tranzicionim društvima, pa tako ni njihovi mediji. Za dokazivanje ove teze nije potrebno ići dalje od sopstvenog dvorišta i primera lokalnih srpskih medija i maltene bezizlazne situacije u kojoj se nalaze.

DRŽ’TE LOPOVA: Aleks Džouns, samozvani kralj američkih teorija zavere, ove nedelje je, izgleda, sateran u ćošak. Sve je manje prostora u etru za čoveka koji je ubistvo 26 dece u osnovnoj školi u Konektikatu proglasio ujdurmom levičara radi uvođenja veće kontrole oružja koje cirkuliše u SAD. Moćne informacione platforme poput „Fejsbuka” ili „Jutjuba” spustile su rampu za Džounsa, ocenivši da se u svojim postovima oglušio o njihove standarde. Ni ovog puta, naravno, ništa nije moglo da prođe bez politizacije, pa je opskurni autor ustvrdio da se iza poteza informacionih džinova krije ujdurma čiji je pravi cilj da se sapletu šanse republikanaca na predstojećim izborima za Kongres.

Džouns je, naime, od lansiranja svog projekta „Info vors” pre dvadesetak godina zadobio značajan broj poklonika sklonih da poveruju u njegovo zaumno tumačenje svetskih i lokalnih zbivanja. Naročito se istakao posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. obavestivši javnost da poseduje podatke koji nedvosmisleno ukazuju da je ceo događaj serviran po uputstvima tajnih službi.

ALEKS DžOUNS PROTIV NOVINARA: Slučaj „Džouns” je proteklih dana tumačen kao krunski dokaz odlučne borbe protiv lažnih vesti u kojoj će isitina kad-tad pobediti. I sve bi to bilo u redu da blokiranje prodavca magle sa društvenih mreža nije dobilo neuporedivo više pažnje od poražavajuće statistike o sve masovnijem otpuštanju novinara. Dva slučaja, iako naizgled nespojiva, u stvari otkrivaju jedan uznemirujući mehanizam. Koliko će ekskomunikacija Aleksa Džounsa pomoći u borbi protiv lažnih vesti, teško je izmeriti. Sa mnogo više sigurnosti se, međutim, može tvrditi da će otkazi za medijske radnike samo podstaći njihovo nadiranje.

Ima li boljeg dokaza za Tešićevu postistinu od apsurdne situacije u kojoj su novinari kolateralna šteta borbe protiv lažnih vesti?