​Од постистине до отказа

У једном од оних шармантних програма из архиве некадашње Телевизије Београд пре неколико дана емитована је емисија о Стојану Стиву Тешићу, Американцу српског порекла, оскаровцу и великом заљубљенику у обе своје домовине. Поменут је и Тешићев филм „Четири мангупа”, који је „Њујорк тајмс” својевремено назвао најбољом причом о Америци шездесетих година прошлог века. Остварење се бави унутрашњом борбом досељеника из Југославије (попут самог Тешића) да помири сопствена очекивања која је имао о САД са реалном сликом друштва које је затекао.

И баш питање несклада између истинске реалности и наше перцепције о њој није напуштало Стива Тешића ни у каснијим размишљањима. Ова дилема је, уосталом, довела до тога да још пре четврт века смисли кованицу „постистина” која је данас незаобилазан термин у свакој анализи савременог тренутка. Тешић је правилно детектовао склоност људи да подсвесно „зазиру од истине” јер она уме да буде непријатна, што је особина која се у последње време неправедно приписује искључиво Трамповој Америци или постбрегзитовској Великој Британији. Сада су у моди фразе о „лажним вестима” и „алтернативним чињеницама”, којима је објављен и рат. Ипак, мало ко од првобораца за истину хаје за суморну статистику о све чешћем отпуштању са посла оних који би требало да представљају највећи гарант у заустављању ових пошасти – новинара.

 

КОМЕ СУ ПОТРЕБНИ ПРОФЕСИОНАЛЦИ: Од 2008. до 2017. године број запослених у америчким редакцијама опао је скоро за четвртину, са 114.000 на 88.000, при чему су најгоре прошли штампани медији, у којима су откази подељени за око 32.000 новинара, уредника и фото-репортера. Анализа вашингтонског Истраживачког центра „Пју” потврдила је оно о чему се одавно причало: професионалци, обучени да пренесу вест и пруже њено објашњење и могуће дубље значење, једноставно – превише коштају. За садржаје који обезбеђују какав-такав опстанак на тржишту често је довољан сензационалистички извештај заснован на непровереним информацијама. Таквој работи није неопходан новинар који мисли својом главом и „губи време” на трице какве су друга страна или провера информација.

Према оценама стручњака верзираних у глобалним медијским кретањима, на удару оваковг тренда, како у Америци тако и у остатку света, налазе се највише медији такозваног средњег опсега, који покривају углавном регионална дешавања. Велики национални медији, као и одређени локални, мање су пак изложени оваквом ризику. Објашњење се налази у чињеници да редакције које нису специјализоване само за регионалне теме могу да рачунају на већу публику и последично већи прилив оглашивача. Разлог опстанка локалних медија експерти проналазе у верности коју су они током година изградили код публике у мањим заједницама. Овде, међутим, ваља нагласити да локалне заједнице у економски развијеним земљама не могу бити третиране на исти начин као оне у транзиционим друштвима, па тако ни њихови медији. За доказивање ове тезе није потребно ићи даље од сопственог дворишта и примера локалних српских медија и малтене безизлазне ситуације у којој се налазе.

ДРЖ’ТЕ ЛОПОВА: Алекс Џоунс, самозвани краљ америчких теорија завере, ове недеље је, изгледа, сатеран у ћошак. Све је мање простора у етру за човека који је убиство 26 деце у основној школи у Конектикату прогласио ујдурмом левичара ради увођења веће контроле оружја које циркулише у САД. Моћне информационе платформе попут „Фејсбука” или „Јутјуба” спустиле су рампу за Џоунса, оценивши да се у својим постовима оглушио о њихове стандарде. Ни овог пута, наравно, ништа није могло да прође без политизације, па је опскурни аутор устврдио да се иза потеза информационих џинова крије ујдурма чији је прави циљ да се саплету шансе републиканаца на предстојећим изборима за Конгрес.

Џоунс је, наиме, од лансирања свог пројекта „Инфо ворс” пре двадесетак година задобио значајан број поклоника склоних да поверују у његово заумно тумачење светских и локалних збивања. Нарочито се истакао после терористичког напада на САД 11. септембра 2001. обавестивши јавност да поседује податке који недвосмислено указују да је цео догађај сервиран по упутствима тајних служби.

АЛЕКС ЏОУНС ПРОТИВ НОВИНАРА: Случај „Џоунс” је протеклих дана тумачен као крунски доказ одлучне борбе против лажних вести у којој ће иситина кад-тад победити. И све би то било у реду да блокирање продавца магле са друштвених мрежа није добило неупоредиво више пажње од поражавајуће статистике о све масовнијем отпуштању новинара. Два случаја, иако наизглед неспојива, у ствари откривају један узнемирујући механизам. Колико ће екскомуникација Алекса Џоунса помоћи у борби против лажних вести, тешко је измерити. Са много више сигурности се, међутим, може тврдити да ће откази за медијске раднике само подстаћи њихово надирање.

Има ли бољег доказа за Тешићеву постистину од апсурдне ситуације у којој су новинари колатерална штета борбе против лажних вести?