Kineski prodor u Latinsku Ameriku

Kina je najveći trgovinski partner Brazilu, ali i Argentini, Peruu i Čileu. U petogodišnjem planu, druga najsnažnija ekonomija sveta zacrtala je da sa Latinskom Amerikom razmeni robu vrednu 500 milijardi dolara i da tamo plasira 250 milijardi dolara kroz direktna ulaganja. Protekle decenije, Peking je u latinoameričku infrastrukturu i trgovinu sa ovim delom sveta uložio 40 milijardi dolara. Najviše je investirao u Argentinu, Ekvador i Venecuelu. Ispostavio se i kao važan zajmodavac za prezadužene vlade poput one u Karakasu, koja mu duguje oko 20 milijardi dolara.

Sve je to privuklo pažnju u Vašingtonu, gde vlada, instituti i mediji pokušavaju da shvate da li Kina zaista prodire u američko dvorište. U nacionalnoj strategiji, koju je prošle godine doneo predsednik Donald Tramp, navodi se da Peking pokušava da „ospori američku moć” u Latinskoj Americi i „uvuče je u svoju orbitu putem državnih investicija i zajmova”. Analiziran je i ministarski savet latinoameričkih i karipskih zemalja sa Kinom početkom godine, kad je Peking ovom regionu predložio infrastrukturne projekte slične Novom putu svile u Aziji i Evropi. Uticajni vašingtonski tinktenkovi primetili su da na sastanku nije bilo predstavnika SAD i Kanade, tvrdeći da je izostavljanje anglozemalja značilo da je Kina tražila „povoljan okvir da uvede meku moć” u najbliži američki komšiluk.

Ipak, Institut Brukings napominje da kineske investicije južno od Teksasa nikad nisu dostigle očekivani nivo. I pored najava da će Kina uložiti 50 milijardi dolara u izgradnju Nikaragvanskog kanala, pandana Panamskom kanalu, i time steći uporište u Centralnoj Americi, to se nije dogodilo. Nije bilo ništa ni od kineskog projekta železničke pruge koja je trebalo da spoji Brazil preko Amazonije i Anda sa Tihim okeanom.

Dolazak azijskih investitora često je, kao što je bio slučaj i u Evropi, kritikovan u javnosti. Južnoamerički listovi su izveštavali o tome da Kinezi uslovljavaju infrastrukturne projekte angažovanjem kineskih radnika i mašina i da ne poštuju lokalne standarde, uključujući prava zaposlenih i zaštitu životne sredine. U predsedničkoj kampanji za brazilske izbore koji se održavaju u oktobru, najjači kandidat, desničar Žair Bolsonaro oštro je napao kineske investicije, posebno kupovinu zemlje i rudnika u Brazilu.

„Kina ne kupuje u Brazilu, Kina kupuje Brazil. To je veliki problem o kojem bi trebalo da brinemo”, istakao je Bolsonaro.

I pored kritika, Sijeva vlada ostaje značajan igrač jer južnoameričke države često nemaju nikog drugog kome bi mogle da se obrate za novac. Nije reč samo o Venecueli, koja ne bi uspela da ispunjava svoje obaveze da joj Kinezi i Rusi nisu bacili (kratkoročni) pojas za spasavanje u vidu kredita. Ni mnoge druge zemlje regiona, podseća magazin „Atlantik”, ne mogu da od Međunarodnog monetarnog fonda ili Svetske banke traže pozajmicu zato što ne bi umele da ispune uslove koje zahtevaju institucije pod nadzorom Vašingtona. Zato što pomoć ne uslovljava nivoom duga, vladavinom prava ili zaštitom okoline, Kina je poželjan investitor i kreditor. Kako zaključuje američki institut Centar Vilson, Kina radi upravo ono što su radile i SAD dok Tramp nije počeo da flertuje sa izolacionizmom i trgovinskim ratovima – investira i podstiče slobodnu trgovinu, čime, naravno, stiče i geostratešku prednost.