Umesto heklanog miljea na televizoru

Od jutra do kasnog prepodneva u jutarnjim programima RTS-a, Pinka, Prve i Hepi televizije možete saznati sijaset informacija i zanimljivosti, čuti (suprotstavljena ili ne) mišljenja stručnjaka, novinara, komentatora... Otvaraju se aktuelne teme i snimaju prilozi koji se kasnije emituju u centralnim vestima tih TV kuća.

A kako pada veče, na RTS-u počinju reprize domaćih serija, a na komercijalnim televizijama srpski jezik da ustupa svoje mesto na malim ekranima indijskom, španskom („Povratak Lukasa”) i, naravno, turskom na kojem se samo na Pinku ovih dana emituju pet serija: Rat ruža, Elif, Ćerke, Istanbulska nevesta, Za mog sina...

Tako smo došli u situaciju da najobavešteniji deo stanovništva čine oni koji imaju vremena i prilike da gledaju jutarnje programe, a to su uglavnom domaćice, penzioneri, nezaposlena lica, trudnice i porodilje...

U mnoštvu termina tokom dana emituju se vremenske prognoze koje koriste sve mogućnosti savremenog grafičkog dizajna, satelitske snimke kretanja oblačne mase, sinoptičke karte... I čim se završi taj meteorološki izveštaj, gledalac ostaje u čudu i pita se: „Šta ono rekoše? Kakvo će vreme biti sutra?”

Prezenterke vremenske prognoze kao da su počele da se takmiče sa sportskim komentatorima u disciplini „ko će izreći više informacija”.

A na kraju se „od šume ne vidi drveće”. U nekoliko minuta saznamo da će dan biti sunčan, topao, nebo bez „naoblake”, sem što u nekim delovima zemlje postoji mogućnost vetra, oblačnosti, pljuskova, grmljavine, a ponegde je moguće i padanje grada sa olujnim vetrom! Molim, šta ste rekli?

Sve što se pojavi na TV ekranu svojevrsna je reklama. Dobra ili loša, manje ili više upadljiva ili ono što se stručno zove skriveni pi-ar. Isto je i sa drugim medijima, ali ovde je reč o televiziji.

Dakle i prilog o novoj knjizi, izložbi slika, modnoj reviji, čak nekom muzeju, našem ili stranom gradu, izletištu... sve je to reklama. I svaki čovek koji pametno ili glupo govori jeste reklama ili antireklama za samog sebe.

Zanimljivo je da TV reporteri vrlo brižljivo vode računa o tome da kad prave prilog o nekom „bezazlenom” starom zanatu koji izumire, radionici ili prodavnici bombona ili ratluka ili staroj gospođi koja popravlja kišobrane i koja je u nekoj udžerici u koju uđe jedva desetak mušterija dnevno, ničim, pa ni slikom nipošto ne otkriju u kojem se delu grada nalazi. Ili, ne daj bože, ulici. Valjda da ih gledaoci kojim slučajem ne pronađu a ovi se ne obogate.