Ljubaznost kraj Ljubljanice

Pred očima gledalaca naših nacionalnih televizija odvija se vremeplov koji vraća u šezdesete, sedamdesete, osamdesete... iz kojih se pomaljaju dvadesete, tridesete, četrdesete... jer, reč je o jugoslovenskim filmovima i serijama čija je radnja smeštena u epohu između dva svetska rata, u doba okupacije i partizanskog vojevanja, u prve petoljetke obnove i izgradnje...

U toj ponudi starih serija – u žanrovskom (i geografskom) rasponu od „Našeg malog mista” do „Zimovanja u Jakobsfeldu” – uočljivo preovlađuju one proizvedene u Hrvatskoj. Nisu, dakle, samo sveži „Ratkajevi” gotovo svakodnevna spona sa hrvatskom dramskom produkcijom. Dokaz o visokom kvalitetu originalnog dramskog programa HRT-a potvrđuju i serije „Kuda idu divlje svinje”, „Povratak u Vučjak”, „Marija”, te još mnogi naslovi s potpisom nekadašnje Televizije Zagreb.

Valjanost ovih studiozno rađenih serija ogleda se u srećnom spoju dobrih scenarija, promišljene režije, vrhunske glume i opravdava njihov ponovni izlazak na ekran posle dve i više decenija. Nije u pitanju samo poslovična ovdašnja jugonostalgija i spremnost da podsećamo „na ono naše što nekad bejaše”. U tom smislu moglo bi se ponešto veoma privlačno iz tog perioda pronaći i u tevetekama ostalih eksjugoslvenskih studija, u Sarajevu, pre svega, ali i u Skoplju, Ljubljani...

A da li oni tamo gledaju neke dobre stare stvari Televizije Beograd bila je prilika da se sazna putem Studija B – Dragana Ćosić je i televiziju uvrstila u deo slike o zabavnom, kulturnom, noćnom i uopšte svakodnevnom životu Ljubljančana u dokolici. No autorka emisije „Beograd noću”, na početku svog gostovanja po glavnim gradovima bivših jugoslovenskih republika, držala se profila matične emisije. Kretala se svetom umetnosti, mode, kafića, dakle onim što podrazumeva izlazak iz kuće i odvajanje od televizora. Srela se sa nekoliko poznatih ličnosti, pronašla zanimljive sagovornike, spretne u dočaravanju duha mesta, bez zazora se oslonila na sasvim lične utiske i zapažanja tokom kratke posete ovoj varoši. Sve ukupno, bio je to jedan lep kroki, iscrtan opuštenom rukom, sa dovoljno privlačnim naznakama koje bude radoznalost, pa i želju za još kojom skicom istog motiva.

Ni Dragana Ćosić nije odolela da istakne da su je kraj Ljubljanice primili ljubazno. To je, izgleda, nešto što reportere iz Srbije uvek posebno obraduje tokom njihovih putešestvija Balkanom. Srbi, jasno je, vole da ih bivša braća a sadašnje komšije – vole. Pa naglašavaju da su bili pristojno primljeni tamo i vrlo ponosno prebrojavaju one koji se reše da ih pohode ovde, što Guče, što Egzita, što novogodišnjih pijanki radi.

Naš TV pogled u novo nam inostranstvo pati, uopšte uzev, od izvesne doze snishodljivosti kojom valjda svaki novinar ovdašnji misli da treba da se pravda za aroganciju upriličenu negde nekad i u njegovo ime.No i to će proći...