Slavna Kineskinja, unuka srpskog konjanika

Ali ko je zaista Den Đun? Majka joj je bila Srpkinja, otac kineski ratni reporter, a kroz vihore promena u Kini, menjala se i njena sudbina. Od konduktera u trolejbusu, unuka odbeglog srpskog konjanika, postala je jedna od najboljih profesora Kine. Uoči njenog dolaska u Beograd, državna agencija Sing Hua napravila je prilog o njoj, kao o profesorki univerziteta koja 40 godina živi s ruskim jezikom. Prilog o njoj prati pesma „Podmoskovske večeri”.

Ko će ga znati šta bi se dogodilo da njena baka Vera nije primetila Žarka Margaševića na konju i rekla: „Hoću da se upoznam s njim.”

Vera ga je kod komšija upoznala iste večeri, zaljubili su se na prvi pogled, a kako njeni roditelji nisu bili raspoloženi da im se šesnaestogodišnja ćerka uda za nepoznatog vojnika iz daleke zemlje, mlada Ruskinja je pobegla sa Žarkom na konju.

– Bilo je teško probijati se do kineskog poluostrva, gde je Žarko planirao da se ukrca na brod i vrati se kući. Prodao je svoj pištolj, ali nije bilo novca za dve karte. I ostala grupa Srba nije imala novca i uputili su se ka severu Kine. Želeli su da zarade novac kako bi se vratili kući. Tamo se rodila moja majka Irina. Žarko je radio kao pružni skretničar. Želeo je deo šume, umesto plate, kako bi dobio više novca od drvne građe. Ali, poplava je odnela trupce uz obalu i nada da će se ikada vratiti otplovila je s deblima – kaže profesorka Den Đun, dok sedimo u jednom od elitnih beogradskih hotela u kojem je odsela.

Čitava porodica je, potom, krenula ka gradiću Harbin, gradu ruskih emigranata na severu Kine. Posle Oktobarske revolucije, grad je počeo da raste, a deda Žarko je postao blagajnik srpske zajednice, zarađujući kao fizički radnik, dok je baka bila čistačica. Ubili su je Japanci 1945. godine.

– Posle bakine smrti, porodica je bila bez novca. U gradu je vladalo trovlašće sovjeta, Japanaca i Čangajšekovaca, a mi nismo imali šta da jedemo. Srećom, policija je tražila kadrove za izradu dokumenata i moja mama Irina se zaposlila kao evidentičar u emigrantskom odeljenju. Kineska komunistička partija je preuzela vlast. Moj otac je kao član KP Kine u srcu kineske revolucije bio ratni dopisnik u Harbinu. Otac je počeo da radi kao zamenik predsednika u društvu sovjetsko-kineskog prijateljstva, a ruski je učio kod moje majke. Zaljubili su se na prvi pogled, kao baba i deda. Venčali su se 1949. godine, kada se i rodila Narodna republika Kina – priča Den Đun.

Imali su najlepši stan u kome se ona rodila godinu dana kasnije. Poznata harbinska robna kuća „Čurin” još je jedna kopča vezana za detinjstvo Den Đun. Otac je bio direktor, a robna kuća joj je izgledala kao svet iz bajke, s masivnim lusterima. Njena majka Irina Žarkovna je radila kao nastavnik ruskog jezika i književnosti na Harbinskom institutu. Ali ponovo se dešava obrt u životu Den Đun. Oca joj hapse 1967. godine, a već sledećeg dana su odveli i majku, u haosu „kulturne revolucije”.

– Greh je bio je u tome što je mama bila strankinja i što je predavala ruski jezik. Sećam se da su pronašli običan radio-aparat i rastavili ga do najmanjih delova, pokušavajući da tamo pronađu neki tajni prijemnik – tužno govori Den Đun.

Tada joj je bilo sedamnaest, a mlađoj sestri svega tri godine. Cela kuća i briga o sestri, pali su na njena dečja pleća. Deca narodnih neprijatelja dobijala su 20 juana mesečno. Den Đun je radila kao kondukter u trolejbusu i naučila tokarski zanat. Otac je dve godine proveo u zatvoru, dok su mamu pripadnici Crvene garde držali u biblioteci Instituta, koja je prepravljena u zatvor. Tukli su je i ponižavali, nisu joj dozvoljavali da vidi decu.

Irina Žarkovna je u proleće 1969. puštena na slobodu, da bi je već sledećeg dana poslali na selo, na prevaspitavanje.

– Uz veliku muku sam dobila dozvolu da posetim mamu. Dugo sam brodom putovala rekom Sungarom do njenog logora. Kad sam je ugledala skoro sam pala u nesvest. Mama je bila sama kost i koža – seća se Den Đun.

Tek u zimu 1977. godine, novi kineski lider Deng Sijao Ping je rekao da ne postoje deca neprijatelja. Imala je 27 godina i njena dalja sudbina poklopila se s reformama Kine, koja se oslobađala balasta „kulturne revolucije”. Diplomirala je, naravno, ruski jezik, potom i doktorirala. Ruski joj je pomogao da pronađe i ljubav svog života. Njen muž je takođe svršeni student fakulteta ruskog jezika, a zajedno su odbranili i magistarski rad.

– Zaljubili smo se kad smo raspravljali o stvaralaštvu Dostojevskog – kaže ona.

Došle su i osamdesete godine, sovjetsko-kineski odnosi su polako otopljavali, a kineski gledaoci su obožavali sovjetske filmove. Ali nije bilo prevodilaca, pa su se filmadžije otimale o bilingvistu s univerziteta. Bila je mentor doktorandima, a potom ulazila u filmski studio. Ponekad joj je bilo teško da bude ozbiljna, posebno kad je prevodila komedije.

Iz bioskopa i s katedre, Den Đun odlazi kao prevodilac na mnoge poslovne samite i prema pisanju „Rosiskaje gazete”, često su njen lični šarm, harizma i sinteza kineske i ruske duše pomagali da se izbegnu bezizlazne situacije. Ona se diskretno smeši kad je pitam da li je zaista spasavala poslove vredne milijarde.

U Rusiji su je često doživljavali kao svoju, čak bi joj hotelski portiri govorili: „Gde si navrla, zar ne vidiš šta je napisano na tabli?” Kineski taksisti razgovor s njom otpočinju gestikulacijom, doživljavajući je kao stranca. Kada im se šaljivo obrati na besprekornom kineskom jeziku, dugo ne mogu da se priberu.

Život žene koju su obeležili komplikovani akordi burnog kineskog, ruskog i srpskog 20. veka promenio se kada je prvi put bila u Beogradu na skupu slavista, 1986.  Tada je jedna prolaznica upitala kako da pronađe Knez Mihailovu ulicu. Tokom tri dana, pronašla je svoje rođake iz porodica Gospojević i Živanović. Obišla je Mirkovce, Šid i Novi Sad. Posle majčine smrti, ona je nastavila da se dopisuje s njima, a u poslednje vreme razgovaraju telefonom ili „skajpom”.

Njen sin Georgi Čen, koji živi u Pekingu i bavi se glumom, biće taj koji će preuzeti mač od majke i nastaviti da održava veze s rođacima iz Srbije. Žena proglašena za jednu od najboljih univerzitetskih profesora Kine, koja je toliko prevodila filmove, na rastanku mi pokazuje sliku svog rođenog brata Den Sijao Ćaoa.

– Njegovi prijatelji ga zovu Valter – kaže ona.

Još jedan neverovatan obrt u životnoj ispovesti Den Đun. Njen brat zaista liči na Batu Živojinovića.