Slobodna vožnja (Vozitje e lire)
Zvone zvona u Gračanici, devet časova, nedelja je, počinje liturgija. U isto vreme zakazan je polazak na skup predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Jedni odlaze prema parkiranim autobusima, drugi u crkvu. Razdvajaju se grupice kod manastirske kapije, i svako gleda ko ostaje – ko odlazi, a zvono zvoni.
Autobusi iz Kosovskog Pomoravlja u kolonama već prolaze ka Kosovskoj Mitrovici. Voze ih albanski prevoznici, a tu su i beli autobusi ,,Kolašin prevoza” sa zatamnjenim staklima. Na nekima od autobusa na prednjem staklu na albanskom jeziku piše „Slobodna vožnja” (Vozitje e lire). Meštani Gračanice i okoline okupljeni su oko, većinom, žutih autobusa koji, na centralnom Kosovu, od jedne do druge enklave prevoze školsku i srednjoškolsku decu. Kod jednog od njih vojnici slovenačkog Kfora stoje i razgovaraju s putnicima. To su radnici javnih preduzeća, nastavnici, lokalna administracija, članovi SNS-a.
,,Očekujem da čujem povoljne vesti, kakve su bile i do sada, očekujem podršku i pomoć”, kaže jedan od radnika Opštine Gračanica, dok drugi ima problem s početkom govora predsednika Vučića: ,,Svratiću u Mitrovici u neku kafanu i napiću se.” Za razliku od ovih bezbrižnih putnika, oni koji prate vesti znaju da situacija nije tako bezazlena.
,,Znaš li šta je u Metohiji”, pita Miško. Kako pristižu vesti o blokadama puteva u Drenici i Metohiji tako strah raste, a ovi žuti autobusi su idealna meta i lako ih je prepoznati. Uostalom, njih su godinama zasipali kamenicama kad bi prevozili za Vidovdan ljude od Gračanice do Gazimestana. Isti je strah i u Metohiji.
,,Na putu do Kosovske Mitrovice skoro uvek bi u Rudniku poletela neka kamenica u pravcu našeg konvoja. Znala sam da ne može da me ubije, ali to iščekivanje je bilo mučno i ponižavajuće. Kamenovala su nas uglavnom albanska deca, a naša deca u Osojanu nikada, hvala bogu, nisu podigla kamen na nekog Albanca”, kaže Sonja Vuković, pedagog iz Osojana.
Kolona iz Gračanice polazi, a na svakoj raskrsnici, negde i kod nekog puteljka, stoje kosovski policajci. I tako kroz Vučitrn, pa pored Kosovske Mitrovice, sve do velikog krsta u mestu Rudare. Taj metalni krst postavljen je na sredini puta, kao sećanje na dugotrajne barikade i sukobe koji su 2011. godine izbili zbog pokušaja prištinskih vlasti da zauzmu prelaze Brnjak i Jarinje na severu Kosova.
Na glavnom trgu u Kosovskoj Mitrovici predsednik Srbije je održao govor posle kojeg većina upitanih na mitrovačkim ulicama kaže da su takav govor i očekivali. Jedan retki drugačiji odgovor iz Kosovskog Pomoravlja glasi: ,,Imali smo moralnu obavezu. Morali smo da dođemo.” Niko od sveštenika ili monaha Srpske pravoslavne crkve nije bio na skupu i to je vidljivi deo raskola između Crkve i države.
Svako nosi svoj pečat straha. Većina Srba koji su došli u Mitrovicu krenuće nazad u svoja geta i enklave i to baš ispod onog velikog krsta u Rudaru. Na njihovim autobusima piše na albanskom „Slobodna vožnja”, čekaju ih porodice, kuće. Čekaju ih gračanička zvona.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
