Ja u školu idem…

„Ja u školu idem...“ To sam, izjutra, sasvim nesvesno, počeo da pevušim u kupatilu, dok sam se brijao. To sam poneseno, poletno pevušio, pa sam uplašen, naglo ućutao. Osvrnuh se levo, osvrnuh se desno. Srećom, nikog drugog nije bilo, niko me nije čuo. Mogao bih malo i da držim jezik za zubima, razmišljam. Ne mora baš svako sve da zna...

Nisam upućen kako je sa vama, slutim da je slično, ali je moj utisak da svakodnevno imam po najmanje jedan školski čas patriotizma i najmanje jedan školski čas evropeizma. Nekad kao i spojene, bez odmora. A kada su izbori, onda moram da pohađam školu u obe smene, od ujutro do uveče. Posle izbora dobijam lekcije i u okviru dopunske nastave.

Mislim da imam dobre učitelje. Trudio sam se da budem miran, da ih pažljivo slušam i da prilikom ispitivanja pružam najbolje od sebe. Ipak, učitelji nikada nisu bili zadoljni mojim odgovorima. Procenjuju da nije dovoljno, da ću opet da ponavljam; da je dovoljno, ali je strašno traljavo; da je dobro, ali je nekako srednje korektno; da je vrlo dobro, ali se u našoj školi vrednuje samo sve ili ništa; da sada jeste odlično, ali da ne moram da kažem baš sve, da ne moram da komplikujem. Uz to, ako iz patriotizma dobijem prelaznu, iz evropeizma će me već na sledećem času satrti. I obrnuto.

Mislim da imam dobre učitelje, ali se oni međusobno mnogo mrze. Mada, o školskim praznicima, kada je neka proslava, baš i ne izgleda tako. Tada se smeju i šale, slađano ćućore, zalažu se za zajedničkim stolom u nastavničkoj kancelariji, pa i zaigraju okretne igre, čas kolce čas valcer. Dok mi, đaci, recitujemo pesmice ili čitamo sastave.

Meni je zbog ovoga milo. Volim kada se ljudi vole. Međutim, na časovima patriotizma ili evropeizma, opet ista priča. Nikako da uparim dve odlične ocene, nikako da završim malu maturu. Postao sam slučaj. Pedagog me je zvao na razgovor. S puno strpljenja mi je rekao: „Ćut! Nemoj tu da mi cmizdriš! Šta se praviš, što se ne ugledaš na druge, što nisi aktivniji, što se ne učlaniš u neku sekciju!“

Razmišljao sam o tome. Gledao sam šta drugi rade: možda bih mogao u ovu sekciju, možda u onu... Ali, za sve njih učiteljima prvo moraš godinu dana da kupuješ doručak, pa godinu dana moraš da im donosiš sve isečke kupona nagradnih igara iz novina, pa godinu dana moraš da klečiš na kukuruzu... Nisam imao toliko vremena (već sam sredovečan, već nosim naočare), mada sam video da su članovi sekcija miljenici. Neki od njih, najnapredniji, što na svakom tromesečju promene sekciju, nama drugima, i pre no što su završili prvi razred, drže predavanja iz patriotizma ili evropeizma. To je metod moderne nastave. Učitelj gleda u nokte, koluta očima, pa zadrema, a mi se, između sebe, propitujemo, čak debatujemo, na odmoru se i potučemo, nekada nas iz humanitarnih razloga jedva razdvoje.

Svađamo se oko geografije, posebno oko istorije, ali ni oko matematike nemamo zajedničke stavove. Jedni su za patriotski prilaz toj nauci, drugi su više za evropski pristup. Složni smo jedino kada neko od dežurnih učitelja vikne: „Užina! U vrstu! Na parove razbrojs!“ Tada svi mirno stanemo u red, pa skoro svako, dok ima, dobije svoje sledovanje.

Ne znam kako je sa vama, slutim da je slično, ali sam ja svestan toga da mi škola ne ide. Digao sam ruke. Odustao sam. Sedim postrance, kada mogu i u poslednjoj klupi. Miran sam na času, ne galamim, ne gađam druge papirićima, ne šutiram onog ispred ispod klupe... Krišom čitam Gogolja, Andrića... Za svoju dušu se zabavljam... Ili, prosto, rešavam ukrštene reči. Kada me učitelji iz patriotizma ili iz evropeizma prozovu, kada me nešto i pitaju, ja kažem: „Izvinite, danas ne bih da odgovaram, sve mi se lekcije pomešale!“ Biva da mi neki drugar, da se istakne, nešto tolerantno, preglasnošapne, ali ja tvrdoglavo odbijam da odgovaram. To se, uglavnom, tumači kao da baš ništa ne znam. Što nije istina. Znam pesmicu: „Ja u školu idem... i nisam baš najbolji đak.“ Nekada mi se otme, nekadaje veselo pevušim u kupatilu dok se brijem, pred već sredovečnim čovekom što se u toaletnom ogledalu sve slabije i slabije nazire.